< prethodna strana

Tejt Britanija LUSIJEN FROJD (do 22 septembra 2002.)

Frojd je rodjen u Berlinu 1922, u jevrejskoj porodici s kojom dospeva u Britaniju 1933. Njegov slavni deda Sigmund Frojd stiže u London 1938, gde provodi poslednju godinu života. Lusijen kratko studira na Central School of Art u Londonu i duže na Cedric Morris's East Anglian School of Painting and Drawing u Dedamu. Bio je zaposlen u trgovačkom pomorstvu atlantskog konvoja 1941. Prva samostalna izložba 1944, u Lefevre Gallery, uključila je danas slavno platno 'Slikareva soba iz 1944'. Leta 1946, putovao je u Pariz a potom na nekoliko meseci u Grčku. Od tada sve vreme je živeo i stvarao u Londonu. Predstavljao je 1954. Britaniju na Bijenalu u Veneciji s Benom Nikolsonom i Frensisom Bejknom.

Teme Frojdovog slikarstva su najčešće ljudi iz njegove okoline: prijatelji, članovi porodice, kolege slikari, ljubavnica, kao i njegova deca. U objašnjavanju, slikar je naglasio, 'Teme su autobiografske i sve se tiče nadanja, pamćenja, senzualnosti i lične unesenosti.' Slike na izuzetno posećenoj izložbi uključuju dela iz mladosti suočene s delima iz zrelog razdoblja, slike ispunjene životom i životnošću gde je svaka za sebe zaseban praznik. Izložba je uključila izvanrednu seriju porteta slikareve majke, kao i portrete kolega Džona Mintona, Majkla Endrjusa i Frenka Auerbaha.

Tehnika
Do sredine '50-ih, slikar je stvarao u svedenom, minuciozno-linearnom maniru koji je bio obeležje East Anglian škole slikanja i crtanja koju je vodio Cedric Morris, i gde je neformalnost mesta činila da po Frojdu "Nije bilo mnogo podučavanja sem uključenih modela i činjenice da radite u sopstvenoj sobi, i učenje slikarstva bilo je učenje o korišćenju boje." Oko 1956, Frojd je zamenio svoje odsečne i zašiljene četkice za tvrdji raspon četki, od svinjske dlake i otpočeo da menja svoj izraz prema pristupu koji je imao naglašenije telesnu i energetsku osećajnost. To je uzrokovalo raznolike odjeke kritike koji su koristili izraze "šokantno"ili "nasilno" mada je posle faze prelaženja od 60-ih, osvojio dosledan vlastiti izražajni stil. Od sredine 70-ih, počeo je da koristi teški pigment u granulama 'Kremnic beli' koji je od tada postao nezaobilazan za slikanje ljudske kože i mesa.
Kao slikar, Frojd je radio izuzetno sporo i slobodno, brišući četkicu krpom bezmalo posle svakog poteza. Velike gomile ovih ostataka boje su na podu njegovog ateljea od poznih 80-ih i vidljive su i kao motivski sastojci na slikama. Najčešće mi je potrebno i nekoliko meseci da bi dovršio sliku i najčešće ima u radu dva ili tri dela koja radi odjednom tokom dve ili tri seanse u jednom danu. Otpočinje rano izjutra, u svom dobro osvetljenom ateljeu u londonskom Holland park kraju, a završava uveče koristeći veštačko svetlo. Upravo je tokom 80-ih otpočeo je da radi na sve većim formatima, delimično i da bi sugerisao više prostora za svoje modele. Pokatkad je to menjao tokom samog slikanja, dodajući nove partije od ivica formata platna.

Odraz s dvoje dece (Autoportret) 1965.

Autoportret s pogledom na vlastiti odraz u ogledalo postavljeno na pod. Izvedeno je ekstremno skraćenje i kružna plafonska svetiljka iznad levog ramena. Dvoje Frojdove dece su kći Rouz i sin Ali Bojt. Korišćena je špahtla za nanošenje boje koja ublažava prostornu površinu okruženja, stvarajući sivu prostornu prazninu.

Ester, 1980.

Slikanje je otpočelo 1979. Kći Ester je imala šesnaest godina i upravo se doselila u London gde je počela da bliže upoznaje svog oca. Kad su ga upitali da li je čudno da otac slika nagu kći, Frojd je odgovorio:"Postoji nešto o svakoj osobi obnaženoj za slikanje što zahteva poštovanje. Možete to nazvati mojim viteškim stavom a to je i slučaj s mojom decom gde se obzir oca i slikara povezani. Bilo je sasvim u redu da ih takve slikam. Razgolićenost mojih kćeri nije sramota." Ništa čudno ni za Ester: "Kad god sam dolazila u atelje, vidjala sam aktove i bilo je sasvim uredu kada je i mene pitao da skinem odeću i poziram."

Veliki enterijer Pedington 1968-9.

Prizor u Frojdovom ateljeu u Pedingtonu u kući u Gloster terase koja je čekala preuredjenje. Kći Izobel leži u poslepodnevnom snu, očev kaput visi sa zidu dok lišće biljki iz saksije se pruža prema svetlosti iz prozora.

Enterijer u Pedingtonu, Heri Dajamond 1970.

Slika u Frojdovom stanu u Pedingtonu, kao jedna od poslednjih portreta Dajamonda koje je načinio. za razliku od ranijih portreta Dajamond vipše nije besni mladi čovek već ga kao fotografa od reputacije, pokazuje u opuštenom, smirenom i razmišljajućem stanju kao "kompleksnog i senzibilnog čoveka".

Lord Gudmen u žutoj pižami 1987.

Mada je radio grafiku na svom početku, Frojd joj se sve do ranih 80-ih nije vraćao. Razlog je bila i činjenica izuzetno visoke cene njegovih slika nedostupnih običnim ljudima. Grafike su bile prihvatljivije. U ovom primeru boja pižame nanesena je akaverlom. Radi se o slikarevom advokatu Gudmenu javnoj ličnosti koja nije mogla da pozira po celi dan, pa je Frojd stigao u osam izjutra i nacrtao ga tokom doručka u krevetu. Kustos izložbe Vilijem Fiver je objasnio da "mada je glava formalno rečeno ružna, kad se udubite u te posebne slonovske slojeve možete uočiti posebnu lepotu, zainteresovanost, humor i inteligenciju."

Ležeći pored prekrivača 1989-1990.

Usredsredjenost na detalje u ateljeu - isijavaljući brodski pod, zgužvani ćilimi kao i put modela, slikarke Sofi de Stempel. Frojd je izjavio da ga pod podseća na Doreove ilustracije Koleridžove poeme o starom moreplovcu ali da je važno da se ne radi o simbolici.

SUGIMOTOV FOKUS

Izložba fotografija Hirošija Sugimotoa u Frutmarket galeriji i Stils galeriji, u okviru Festivala u Edinburgu 2002

Intenzitet neobičnosti koji sadrže snimci umetnika fotografije Hirošija Sugimotoa nastanjenog i u Tokiju i u Njujorku istrajno je posvećen senzitivnom portretisanju neživih situacija. Mada Sugimoto deluje od 70-ih, izdvojio se svojim portretisanjem lica i figura neživih iz različitih muzeja voštanih figura širom sveta. Fotografija je unutar savremene umetnosti preuzela markantno mesto, bivajući istovremeno upadljiva,ali i nevidljiva, jednako kao ilustracija pojedinih ideja i stecište dejstva odlomka realnosti koje je važilo za primere slikarstva. Autorov razlog izlaganja u okviru edinburškog festivala nije se ticao okolnioh mnogih teatarskih i muzičkih produkcija, već činjenice da je Edinburg nudi atraktivne ambijente. Izložba fotografija 'Arhitektura vremena' pogoduje okruženju jer se odvija tik do edinburških laguma, vlažnih istorijskih prostorija iz 17. veka u kojima kao da caruje kuga i sablasni osećaj neosvetljenih zatamnjenih stepeništa.

Kako su danas fotografije postala nova akademska disciplina umetnosti našeg doba, Sugimotovi snimci su, što naslov izložbe i ukazuje - arhitektonske teme, ali u sugestiji atmosfere osećaja života i smrti u frojdovskoj neobičnosti opustelih i tajnovitih prizora. Neoštri i sugestivni snimci pokazuju slavne zgrade kakva je Gugenhajm muzej ili druga vrsna modernistička zdanja u Evropi i Japanu. Ogoljeni od ljudskog prisustva, uglovi i razmere arhitektonskih obeležja 20. veka, za Sugimotoa su mesta dubokih praznina i snažnih senki. U svakoj zgradi koju je snimao, on nalazi duboke procepe, skrivene uglove i dejstvo paradoksalnih površina, prenoseći težinu prostora i osećaj mekoće snimljene arhitekture. Morbidnoj viziji doprinosi hipnotička doslednost koja umetnost japanske čistote približava arhitektonskim fantazijama iz postojećih stanja, kakve je radio u svojim crtežima i gravirama Piranezi. Po svoj prilici, Sugimoto je svojim velikim formatima neoštrih snimaka nastavio nadrealističku preokupaciju neobičnim, uzdižući je do idealističkog traganja za uzvišenim u oblicima koje snima i otud, zaokupljajući se i pretećim svojstvima. Snimci na izložbi ga pridružuju skulpturama Ričarda Sera i slikarstvu Gerharda Rihtera, dok je ciklus fotografija posvećenih morskim pejzažima pravilno podeljen linijom horizonta, bez ikakvog detalja obale ili broda, u dugim ekspozicijama stvarjući osećaj vodene mase kao čvrste strukture. Slično slikama Marka Rotka, smirujući i odvajajući osećaj od realnosti prema praznini čini svojevrsnu hermetičnu odstupnicu. Njegovi prizori istovremeno crpu i savladavaju jezik koji pokušava da ih definiše.