DODAJTE MI ELEKTRIČNU VILJUŠKU

Intervju Lujza Bak

Mona Hatum, palestinska umetnica rodjena u Bejrutu ostala je tokom posete u času izbijanja rata 1975 u Londonu, gde je i otpočela svoju umetničku karijeru. Po piscu "Orijentalizma", Edvardu Saidu, niko nije kao ona uspeo da, "palestinsko iskustvo tako svedeno i razigrano postavi u vizuelne okvire, niti da to deluje sa snažnom aluzijom". Mona Hatum je zadržala svoju rešeno medjunarodnu, nomadsku poziciju pokazujući svoje dramatične, emocionalno nabijene skulpture i instalacije po mnogim izložbama širom sveta. Leta 2002 ilaže na Dokmentima XI u Kaselu, svojevrstan aranžman kuhijskih alatki i kućnog nameštaja povezanih s električnim napajanjem, kao i vlastitu retrospektivu u Španiji, u Salamanki kao evropskoj prestonici kulture i londonskoj galeriji White Cube 2.

Rende , 2002, čelik

Pitanje: Veliki broj izložbi: Dokumenta, retrospektiva u Salamanki kao i dela u White Cube. Da li su tu u pitanju novi radovi ?

Mona Hatum: Da, mada je veći broj radova koje pokazujem u White Cube zamišljen za Salamanku gde se Centar za kulturu grada Salamanke, prostor starog zatvora vrlo inspirativno i sjajno mesto. Džej Džopling, vlasnik White Cube me je ubedio da pokažem radove prvo u Londonu pa potom u Salamanki jer će proći više od godine kada će publika u Britaniji, eventualno moći da ih vidi, pa sam pristala.

Pitanje: Radite u odnosu prema posebnoj lokaciji,a sada se čini da dela izložena zajedno mogu da dobiju bilo kakvo prostorno okruženje?

MH: Zabavlja me rad postavljen u odnosu prema specifičnom mestu, pa je postavka za White Cube sasvim neutralan osećaj. Ideju izložbe upotpunjuje pokazivanje rada u odnosu prema arhitekturi, gde se čini da su dela dospela niotkud pa su u privremenom boravku. Jedina stvar koju sam uradila za galeriju je lanac kuhinjskih alatki okačenih na plafon i njihovo električno napajanje, i to sve da se animira prostor kako ne bi bio previše statičan i skulptorski doslovan. Pokazujem i seriju fotografija i video rad da bi se odvojili od izloženih skulptura.

Pitanje: Mora da vam nije lako što se tiče trenutne situacije na Bliskom Istoku.

MH: Tokom 15 godina dok su mi roditelji bili živi, živela sam u stalnom raskoraku bivajući na zapadu a istovremeno i u Libanu, u stalnim brigama, prekidima kontakta i slično. Osećala sam se krajnje nedelotvornom. Ono što se danas dešava u Palestini je istovetna situacija od pre 20 godina u Libanu, i to čak s istim ključnim igračima.

Pitanje: Vaši najraniju perfomanski i del bili su veoma angažovani u vezi političke situacije u kojoj ste odrastali i mada je to već deo prethodnog perioda, radovi se tiču pitanja opstanka, nemanja vlastite zemlje, osećaja napuštenosti i bivanja van mesta. kako se u odnosu na tamošnja aktuelna zbivanja kao i na atmosferu posle 11. septembra mogu videti novi izloženi radovi kao "Izdeljeno rende" i "Saobraćaj" koji se sastoji iz dva kofera spojena vlasima ljdske kose. Da li će ljudi ciljati na političku pozadinu da ih prihvate?

MH: Nemam ništa protiv toga. Što su različitija čitanja, dela postaju bogatija. Za mene se svet nije mnogo promenio posle 11. septembra. jedino je sda izbilo da je mnogo više ljudi na zapadu svesno konfliktnih situacija i ratova u delu sveta iz koga dolazim, koji traju još od mog detinjstva. Nedavno su me pitali da definišem pojam 'mir' i to nije bilo moguće. Moja dela i dalje slede ista polazišta i preokupacije i pokatkad je odnos s realnošću uočljiviji, a ponekad im izmiče.

Pitanje: Uvećanja ili izmeštanja predmeta svakodnevne upotrebe, kakvi su kuhinjske alatke ili njihova uvećavanja i elektrifikacija, ako i kreveti koji imaju potencijala smrtonosnih povreda podsećaju da se ur atovima i najbezazleniji predmeti mogu pretvoriti u potencijalne opasnosti.

MH: Ovo je oduvek bio sastojak u mom radu, ta potencijalna opasnost od nameštaja kao što je dečja kolevka koja može da preraste u zlo. Okruženja u kojima smo, postaju izvori pretnje.

Pitanje: Radovi su isto tako podareni iskustvu telesnog i fizičkog kao i mozgu. Često se nalaze direktne upotrebe delova tela i njihovih sastojaka, vi ste zaštitni znak za korišćenje vlasi kose kao umetničkog medijuma.

MH: Još tokom studija sam koristila stidne dlake, nokte, telesne tečnosti kao urin ili krv kao sastojke crteža na papiru. Razlog je bio da se tokom studija na Slejd školi u Londonu, u toj akademskoj sredini sve odvijalo oko cerebralnih, mentalnih postavki i moje pitanje je bilo 'šta se dešava s telom? Ubacimo sad i tu temu'. Radilo se, dakle, o reakciji na situaciju.

Pitanje: U isto vreme princip svodjenja u formalni okvir, ma koliko telesan i emocionalno uzavreo učinio je da su istraživanja i konstrukcije skulptura pokazala isajnu ponesenost minimalizmom.

MH: Uvek sam imala svest o tim formalnim odlikama predmetnosti i gotovo ljubav - mržnja odnos prema postupku korišćenja rešetki ili prečki. Ponekad je ta zatvorenost mesto za opake aluzije. Ekstremni, gotovo opasni fašistički odnos prema formalnoj čistoti poseduje i opasnu lepotu, te me nehumani odnos s takvim suprotnostima izuzetno zanima.