WEB ČASOPIS  
 









 
POKRETNE METE

Polkeovo korišćenje starih fotografija, gravira i davne pornografije čini njegove slike fascinantnim i nemogućim za određenje

"Slikanje je vežba iz gađanja i za slikara i za posmatrača", Najbrža puška zapada, 2002.

Sigmar Polke je čovek koji svoju jutarnju kafu pije uz brdo novina i makaze. On iseca snimke, naslove ili bilo kakve prateće slike koje će koristiti u svojoj umetnosti. Za poslednje 4 decenije, njegova umetnost je postala jedna ozbiljna šala. Umetrnik rođen u Šleziji ( danas Poljska) prešao je u Zapadnu Nemačku 1953. Školovao se kao slikar za industrijske vitraže i postao poznat uz Gerharda Rihtera kao jedna vrsta neuspelog pop artiste. Polke je tada bio sasvim neshvaćen, a pokazalo se za buduci rad da je to bila njegova osveta.

Poredeći se s Polkeovim, mnoge slike se čine prostim, prozaičnim i neinventivnim. Bez obzira što je njegova umetnostr učestalo zasnovana na sekundarnim materijalu - novinskim isečcima, nađenim fotografijama, starim gravirama, slikama i pornografijom starog datuma, njegove likovne kompozicije zbunjuju, fasciniraju i pokreću svakog ko pokuša da ih odredi.
Polkeova prva londonska izložba naslovljena je "Istorija svega" i premda ima obuhvatan i privlačan naslov, nije jedna od iscrpnih retrospektiva. Uvrštene su tri sobe s ranim delima iz 60-ih i 70-ih čineći svojevrsno kondenzovanje ukupne postavke, dok umetnik tokom trajanja dodaje i oduzima dela, nastojeći da postavku učini živahnom i zabavnom, verovatno i za njega i za posetioce. Izgleda da se kreativno razmišljanje ne zaustavlja izlaskom dela iz ateljea.
Toliko toga je uvršteno za otvoreno posmatranje na izložbi. I toliko toga što krivo navodi i uzmemirava posmatrača. Zapravo, postaje očigledno da je Polkeova umetnost izvesna meditacija o samom činu gledanja, o izmicanju viđenog, kao i o nemogućnosti da se svedu jednostavna značenja slika i uopšte, predstava koje posmatramo. To važi i za Polkeove sastojke. Priđemo li im blizu, videćemo potpuno nov, mikroskopski sloj događaja i detalja koji se sami razotkrivaju:
prekid na površini platna, deonice utkane odštampane mustre, beskrajni polutonovi u nizovima poentilističkih površina kružnih tački, ili rezolutna linija koja graniči sa magnetskim i opsesivnim. Koža ili površina platna mora da je impregnirana s nečim što priziva mustru košnice za med, celularnu strukturu ili poluprovidnu skinutu zmijsku kožu. Najčešće je i površina platna trasnparentna pa se ove sheme ukazuju kao rešetke ili strukture iza kojih se nazire zid. Slika je na klasičan način virtuelni prozor, iluzija slikanog sveta koji je negde izvan.
Na platnu "Svakom su dostupna vantelesna iskustva po volji", Polke je s krajnjom preciznošću naslikao okvir op art psihodeličnih matrica koje okružuju središnji kvadrat na kome nema ničega. Ova prekrivena praznina je oivičena s optički uznemirujućom shemom koja se čini kompletnom istovremno u potpunosti materijalnom i razigrano retoričnom i tajnovitom.

U drugim primerima u sliku su uključeni parčići kuhinjskih krpa ili sličnih shema, ili neki moderni i užasni fragment zidne tapete pokazujući stampedo konja, karikature šampiona u ispijanju piva, ili prizor iz lova. Na jednom malenom platnu bele mrlje na nečemu što bi bio ružičasti stoljnjak odmah priziva mrlje od kapi sperme. Nemioguće je ne prisetiti se primera Veronikinog ubrusa. Ovde se radi o većoj razlici: više o svetogrdnoj dualnosti koja čini razmišljanje o Polkeovoj umetnosti. Figura iz srednjevekovnog nacrta uvećana i podcrtana pretavra se u Bin Ladena koji se skriva u prtljažniku. Na suprotnom zidu je Bogorodica koju zaokružuje alhemičar u svom magijskoim krugu; Polke je alhemičar koji priziva sablasti. Druge serije slika, pogotovo ona po imenu "Štamparske greške", kao da su načinjene od lepljive tofui materije za bombone u koju su ulepljeni kao muva, stare uspomene i predmeti koji se jedva naziru. Patuljak uniformisan, dospe iz španskih novina iz 30-ih. Dezenirani kamen koji bi mogao da bude sklupčan jezik, ali i žaba.
Ovakva dela, s druge strane, ne pojavljuju se kao u starom izbledelom pokrivaču već izgledaju proistekla iz organske lepljive tvari. To je izazov gde bi manje promućuran umetnik preokrenuo u neki direktniji izgled predmetnosti. U Polkeovom slučaju, radi se o nečemu što nadmašuje metaforu: slika je kao papir za muve, ustvari, zamka. Moguće je da je u pitanju metafora za samu svest gde se prilepljuju i nižu stvari, slike i događaji. Za verziju iste izložbe u Dalasu, Texas, Polke je iskazao najnovija polazišta iz američke kulture oružja. Neizbežno, iskrsao je i odnos s američkom avanturom u Iraku.
Slike figura koje pucaju u mete kroz dijagramske slike prizivaju posmatračke avione i ratne potrage za Al Kaidom i Talibanima. Svi ovakvi prizori postaju lov za značenjem, i to prema toliko toga što nam izmiče ili se ne može naći ili se skriva u jalovim izvinjenjima. Posmatrajući ove slike je uput ka nečemu što se ne može ostvariti jednostavnim sredstvima. Slika postaje praksa iz gađanja, i za slikara i za posmatrača.
Tačka kao sastavni deo štamparskog rastera zapravo je za njegove radove preuzela potez četkicom. Istovremeno, kao da se radi o rupi od metka. I oko posmatra, prodire kroz površinu poput metka. On unosi sve ove rastere i polja tačaka, on to obavlja vlastoručno i istrajno malom četkicom gradeći ih i svodeći im površinu.
Slike koje artikuliše su učestalo dospele iz dugog raščlanjavanja - čestice, a i predmeta poput Roršahovih mrlja za koje možemo odrediti novo značenje. Slike obuhvataju i druge slike i svet je stecište aktivnih znakova.

"Istorija svega" - izložba Sigmara Polkea u Tate Modern u Londonu, traje do 4. januara 2004.

MAURIZIO CATTELAN: SERIJSKI PRESTUPNIK


Monografija o delu (mini format), autori: F. Bonami, N. Spector, B. Vanderlinde, M. Gioni Phaidon, London 2003, cena: 22, 95 Eura, http://www.phaidon.com

Retrospektiva: Muzej savremene umetnosti Los Angeles, jesen 2003.

I mada je Maurizio Cattelan jedan od najpoznatijih aktuelnih savremenih umetnika čija je reputacija internacionalno rasla tokom 90-ih, knjiga u izdanju Phaidona donosi sva dela ove bezobzirne i sulude umetničke avanture pokazujući razne dileme. Ubrajju se tu shvatanja skulpture, javnog prostora, društvenog dejstva između sarkastičnih komentara i detinjih prihvatanja mnogih poimanja odnosa u razvijenom svetu. Samo njegova skulptura - objekat Pape Jovana pogođenog meteoritom jasno bi izazvala zgražanja u papinoj Poljskoj otadžbini, kao i doživotnu anatemu za umetnika.

Između vašarske zabave, konceptualnih pitanja o opstajanju pojmova i igre sa zakonima civilizacije, Catellan je na način anonimnog igrača sa svim vrednostima i poludementnog bukvalnog poigravanja, nalik serijskom opsesivnom prestupniku prema svim institucionalnim vrednostima, ali i onim beskompromisnim naglašeno egoističkim stavom prihvatanja novca i obacivanja svih koji mu ga za sada - već krajnje visoke galerijske cene od New Yorka, Nemačke do Italije - spremeno daju. Vunderkind iz Padove rođen pre 43 godine promenio je više zanimanja: od vešeraja, prodaje katoličkih suvenira do šminkanja leševa. Pošto je u dvadesetoj godini u Milanu otkrio umetnost, sve ostalo je potisnuo. Umetnost mu je postala način zarade i samostvaranja, kaže, a možda i način da iznervira galeriste time što na njemu neće puno zaraditi.

Provokator koji je u popisu materijala radio kako sa maskama i modelima , tako i sa svojjevrsnim parodijskim tretamanom uobičaejnih poimanja portreta, ljudske i životinjske figure i neočekivanosti ambijenta, podario je sada već seriju diskutabilnih i populistički jasnih predstava: skulptura - lutka Pape pogođenog meteorom, policajci koji dube na glavama, Hitler koji kleči na kolenima, zid prekriven maskama po vlastiom liku.

Na izvestan način Catellan bi bio kao komičar Roberto Benigni ali okrenut svim izmenama i izobličenjima matreijslaističke civilizacije. Knjiga u Phaidonovom izdanju kao proširenje najnovinim radovima u malom formatiu obiluje kako njegovim deima, tako i komentarima od kojih su kao saradnici uvršteni Massimiliano Gioni, kritičar i kustos i umetnikov prisni saradnik, zatim Francesco Bonami, umetnički direktor venecijanskog Bijenala 2003. U knjizi su po Phaidonovoj podeli neizostavni i intervju koji je vodila kustosica Guggenheim Muzeja Nancy Spector. Uz ostale prilohge izdvajaju se umetnikov izbor iz pisanja Phillipa Rotha i zbirka samoubilačkih pisanja.

Trenutno Maurizio najviše nervira stanovike grada Koelna, budući da je na krovu Ludwig Museuma postavljena instalacija visoka 1,5 m koja prikazuje dečaka s bubnjem na kolenima, koji svako malo pomoću kompjutera proizvodi veliku buku. Nemci bi stavili ruku u vatru da je to otelovljenje malog Oscara dečaka iz Grassove knjige i Schloendorfovog filma "Limeni doboš" koji svojim glasom razbija stakla. Radi se o nastojanju da se histerična i po mnogim uozbiljenim umetnicima, nastrana zabava uznemiravanja uvede i kao novi vid pečata i traga, bez samog prisutnog umetnika i prenese u svest posmatrača.

Bijenale u Valensiji: Prizori izmeštanja



Na ceremonijiu otvaranja Bijenala u Valensiji limena pleh muzika povela je u šetnju gomilu akreditovanih novinara, umetnika, kritičara i pridružene gradske birokratske horde oko 37 koncepcijski osmišljenih umetničkih instalacija. Umetnički rad na datom mestu, bio je središte Bijenala u španskom gradu koristeći na izvesatan način raniju istoriju lokaliteta, takozvanih urbanih ožiljaka koji su Frankove bombe ostavile na poslednjoj odstunici republikanaca, što se može reći i za zgrade koje su trunule tokom dugih godina političke marginalizacije. Mnoga od zdanja upotrebljenih za umetnost bila su domovi gradskim beskućnicima, što je bio dodatan izgovor protivnicima Bijenala. Ipak pokazalo se razboritim da su vlasti Valensije skrenule pažnju umetničkog govora i svesti prema stanju tih zapuštenih lokacija uvek van turističkih trasa. Zaboravljena pijaca na trgu Redonda, gde se prodaju životinje, oživljena je neonskim slovima Mauricija Nanučija, a trošni zid je dovdeen u drugo stanje, prekriven kofama veštačkog cveća Glorije Fridman ili su ostaci ruševnih zdanja poput tornja osvetljeni svetlsonim topovima u poetičnom noćnom izgeldu korejskog umetnika Suja Kima. Jedna druga trošna fasada je istaknuta uvećanim fotografijama Vima Vendersa, dok su sastojci jednog napuštenog stana ( krevet, radio aparat, skejtbord, igračke i toliko toga), kroz razmeštaj Bertelemija Togua za temu su imali emigraciju i urbani strah. Umetnost i delovi grada dobili su odlična prožimanja. Ulaskom u jedno otmeno zdanje (Valensija obiluje takvim zgradama i one i potiču s kraja 18. veka) podrazumeva prolaz kroz tamni i psihološki angažovan svet filmskog reditelja Majka Figisa koji je u delu naslovljenom Muzej nesavršene prošlosti dekonstruisao kinematografsku sliku u zamašnu instalaciju kadrova, pokretnih slika i zvuka. Prototipi grada su prepušteni senovitim ambijentima za pušenje i film, pojedine lokacije posvećene su umetnicima zabavljenim izazovima erotizma, ponegde taktilnih izazobava gumenog poda za ples , slušanju muzike kompozitora Gevina Brajersa, naglašenim mirisima vazni s cvećem u klosteru, suočenje s paviljnonom od helijuma za čitanje stripova, ili vrtoglavim fragmentima tekstova španskih i britanskih pisaca na stolnjacima i zidovima odeljenja za čitanje. Otkrića Bijenala u Valensiji nastavljaju se u najambicioznijem projektu jednog autora: 100 portreta žitelja grada velikog brazilskog fotografa Sebastija Salgada. Preispitujući lica od zore do sutona na crno belim snimcima, Salgado je izveo svojevrsnu prizmu svakodnevice: oprečna raspoloženja; sveštenike i prostitutke; trgovce zdravom hranom i borce s bikovima; izmešana osećanja mladih ljubavnika. Pokazalo se da je ovo i jedno od najpopularnijih mesta za publiku leta 2003. U odrazu očekivane gradske budućnosti, perfektana obnova renesansnog manastira San Migel de los Rejes u koji su bili zatočeni Frankovi politički protivnici, otvorio se prema zamislima Sociopolisa koji su u svojim smelim arhitektonskim fantazijama pokazali internacionalni majstori. Na kraju, dominantna gotska struktura Kraljevskog brodogradilišta u luci ponudila je virtuelni svet mikro utopija izložbe koja združuje arhitekturu i umetnost.