 |
Vajar
Aniš Kapur o Marsijasu: Mit i muza |
Delo postavljeno
velikom holu Tejt Modern galerije u Londonu, februara 2003, pokazalo
je ne samo čudno savladavanje prostora vajara koji je svojim skulpturama
i prostornim intervencijama u pigmentima boja i otvorima i šupljinama
plenio pažnju u svetu umetnosti i velikih oizložbi tokom više od dve
decenije. Ovog puta uz saradnju s kompozitorom Arvo Pertom i pozorišnim
rediteljem Piterom Selarsom, ostvaren je neobičan spoj koji gravitira
oko mitološke teme jednog novog vida žrtve.
Zašto baš Marsijas? Šta vam on znači?
A.K: Marsijas je ličnost iz grčke mitologije, satir kome
je Apolon odrao kožu jer se bolje od samog Apolona usudio da na fruli
izvede muzički komad. Naravno, tu je sad čitava pripovest o tome kako
se umetnici usudjuju da načine umetničko delo lepšim i boljim od samih
bogova. Skulptura na ovu temu je zapravo predmet koji pokazuje tu
svoju odranost, načinjena od rastegnute kože, otkrivajući kompleksnu
mrežu izmedju unutrašnjeg i spoljnjeg.
Aluzije vašeg
dela su izrazito fizičke: krv, komadi tela, membarne, šupljine, rane,
mada se poruka čini metafizičkom. Kakav je odnos izmedju te dve krajnosti?
A.K.: Načinio sam mnogo fizičkih
objekata, ali sam u tome sumnjičav: čini se da je fizičnost, samo
ukoliko se ne oslanja na neki ne -fizički sadržaj, bez života. Metafizičko
je u osnovi misteriozno i priroda umetnosti je da to razreši.
Misterija je značajna za vaše radove. Zašto?
A.K.: Misterija nas nagoni da
postavljamo pitanja: kako je, zašto i zbog čega nešto načinjeno. Ovo
su prosta pitanja, ali odgovori mogu biti duboki. Misterija je iznenadjujuća,
tumačenje sveta može biti neočekivano. To i jeste ono što tražimo.
Sigurno je da misterija čini metafizičko, ali ono što je značajno
je kako se to povezuje sa realnim.
Marsijas podseća na Klajnovu bocu -gde je njen sadržaj isto tako
spolja, pa se dvodimenzionalni predmet osmatra u tri dimenzije. Da
li se igrate paradoksom?
A.K.: Paradoks Marsijasa je da
se radi o predmetima i isto tako da se ne radi o predmetu: u pitanju
je arhitektonski sklop, ali on priziva telesnost; nalazi se u prostoru
izmedju arhitekture i nečega znatno intimnijeg. Ne znam da li se radi
o paradoksu, ali sam zainteresovan za pravljenje paralela. Uvek su
me zanimali prostor, boja i oblik.
Marsijas je tako oblik kontinuirane membrane u kome se prostor, boja
i oblik nikako ne razdvajaju. Ovo delo ispituje problem kada boja
psotaje prostor, kad prostor postane forma i kad je forma istovremeno
i boja. Kad je neko potom suočen s realnošću, biva zbunjen.
Kad se neko suoči s Marsijasom, kao da prolazi kroz vratnice paralelnog
sveta. Ima li elemenata naučne fantastike u skulpturi?
A.K.: Nisam direktno zainteresovan
za slikovitost naučne fantastike, ali i ona je ovde. sama skulptura
ima i to pozivanje, ako i oblik cveta ili džinovske trube i svoju
vlastitu telesnost. Mogu samo da se nadam da se ovakvim delom kao
nedoslovnim citatom pokreće serija novih i drukčijih pozivanja.
Kako je došlo do ideje da skulptura bude i muzički instrument?
A.K: Moja prva zamisao bila je
da načinim delo koje neće biti tek slučajan unos u taj prostor već
će samim prostorom i funkcionisati, zato sam i hteo da zategnem dugačke
žice preko Turbinske dvorane i onda pozovem nekoga da po njima svira.
Dvorana ima svoj stalni ton koji je u Ge ili 50 Herca s kojim moramo
da se suočimo za šta će činiti verujem i Arvova muzička kompozicija.
