Džon
Baldesari i Kristijan Boltanski - razgovor
JOHN BALDESSARI: Još pamtim one, sada istorijske pokrete u poeziji
kada su pesnici hteli da budu što doslovniji, znači gde im činjenica
da kamen, prosto jeste samo - kamen nije imala nikakva posredovanja.
Tada u konkretnoj umetnosti nam je ponudjena odlična igra. Pokušavamo
da proizvodimo umetnost u kojoj su predmeti i pojmovi ono što zaista
jesu. Ali.... ja to ne mogu da činim. To jednostavno, za mene nije
moguće.
Pitam se šta o tome misle umetnici kao što je Donald Džad. Može li
on, isključivo da načini kutiju i misli samo na njen puki izgled geometrijske
konstrukcije. Nekako nisam u to siguran. . .
Jedna od lekcija te minimalističke umetnosti je da, što se više stvari
oduzme, više ljudi biva privučeno da doprinese tom predmetu unoseći
mu svoje značenje, skoro natapajući delo kao da se radi o sundjeru!
Izgleda da možete da izazovete ljude i njihovo kolektivno pamćenje
ka odredjenom umetničkom radu i odmah se oslobodite vaših posrednih
namera. Što se mene tiče, uvek i koristim predmete kao polazna sredstva.
Mislim da umetnici apsolutno teže da pobude i izazovu direktnu pažnju.
Otud me vrlo interesuju ideje montaže i cenzure, i to u smislu šta
uključujemo u delo i njegov izgled, a šta ustvari ostaje van njega.
Šta se formira, čak i onda kad se dosegne stepen potpunog odsustva?
I to do izgleda ispražnjenosti i ogoljenosti. Možete čak i teorijski
ploviti po primerima u umetnosti kako se šta našlo u slici, a šta
je zapravo preostalo. Čini mi se, da je, s jedne strane slikanje koje
su radili Bob Ryman ili Ad Reinhardt blizu tog ništavila, dok su,
s druge strane tome takodje bliske slike kakve je radio Hieronymous
Bosch, u kojima jednostavno sagledavate prezasićenost podacima, jer
tu su ostali podaci i odnosi koji doslovno zagušuju svojom količinom.
Pitam se: kada smo bliži osećaju ništavilu, jesmo li bliže i istini?
U poslednjim godinama vrlo me zanimaju pojave kao što je šizofrenija
kao i očigledna ravnodušnost u ispoljavanju bilo kakvih afekata, što
bi značilo odsustvo emocija kojima pojedini oboleli uopšte ne reaguju,
ma šta se dešavalo. Tako pomišljam, možemo li da imamo umetnost bez
pamćenja? Ili makar nekog kratkotrajnog pamćenja?
 |
CHRISTIAN BOLTANSKI:
Fotografija je zato snažnija od pamćenja. Posle naše smrti niko i
neće pamtiti naša lica, već isključivo naše fotografije. Fotograf
je stigao kod mene da načini nekoliko portreta. Odmah sam znao da
će se jedna od tih fotografija vrlo verovatno koristiti u novinama
na samu vest da me više nema. Bilo je to veoma neobično, pretpostavio
sam da će se posle izvesnog vremena, ljudi koji su vas znali, zaboravljati
i vaše greške i pamtiti samo tu fotografiju.
Zato sam se poigrao s ovim fotografom i nameštao mimiku sugerišući
vedrinu kao da sam zabavljač. A bilo bi lepo da ostanem zapamćen kao
takav.
Pogledom mi šaljemo stimulus, jer svako pojedinačno sastavlja sopstvenu
istoriju.
Pokušavam da koristim fotografiju kojom počinjem rad kao snimkom koji
može da pripada mnogim ljudima, ustvari nekome koga svako može da
prepozna. Ukoliko pišemo autobiografiju, ne razmišljamo o nama samima,
vec o ljudima koji će je čitati....
U mom radu pokušavam isto tako da pokažem nagomilanost. Kad smo u
ratu mi ne ubijamo hiljade ljudi: ubijamo jednog koji, naprimer, voli
špagete ili je po prirodi veseo, ili jednog koji je vrlo vezan za
svoju devojku. Hoću da kažem, uvek je to jedan, pa jedan, pa još jedan:
radi se o nagomilavanju malih pamćenja.
JOHN BALDESSARI: Kristijane, to i jeste važno. Ukoliko imamo 100 fotografija
detalja jednog osmeha, šta pamtimo? Uopšten pojam tog izraza, posebnost
osmeha ili neku različitost? Preostaje mi da se zapitam šta postaje
važno, onda kad se pamćenje briše. Ponekad pomišljam da je baš ono
što je izbrisano, značajnije da vratimo, nego puke pojedinosti koje
ostaju duže u pamćenju.
