TRAGANJE ZA IŠČEZLIM BILANSOM

Sa stanovišta izložbi u Srbiji i Beogradu (gde je učestalost javnih izlaganja uvek najbrojnija), poslednja tri meseca 2002, sadržala su obilje mogućnosti i paralelnih primera. Pojedini kritički sudovi ili razmišljanja mogu se otvoriti pre svega na sprezi značaja izložbe kao javne pozornice i pregleda individualnih izražajnosti. U tom smislu sindrom retrospektivne ili monografske izložbe postao je u završnici kalendara beogradske sezone bogatiji za dugo pripremane i značajno izvedene manifestacije najrazličitijih protagonista i generacija. Vladimir Veličković s postavkama slika i crteža, pre svega u Galerija SANU, potom galeriji ULUS, galeriji Haos i u decembru, s mapom grafika u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja Akademija u Pariskoj ulici; Miodrag B. Protić s retrospektivom odabranih slika i radova na papiru u Narodnom muzeju što je koincidiralo s objavljivanjem više godina pripremane reprezentativne monografije u izdanju Clio iz Beograda; Momčilo Krković i Mira Jurišić na zajedničkoj retrospektivi skulptura, crteža i nacrta u Paviljonu Cvijete Zuzorić; Dragoljub Raša Todosijević sa izložbom Was ist Kunst, isto tako retrospektivnog karaktera u Muzeju savremene umetnosti.
Usledile su samostalne izložbe Marka Čelebonovoća povodom stogodišnjice rodjenja u Galeriji Zepter, a u Galeriji ULUS odabrani radovi Ljubinke Jovanović Mihailović, priredjeni povodom objavljivanja monografije u izdanju ULUS i Karić Fondacije, prve u nizu obnovljenog programa izdanja obustavljenih posle 1991, s delima naših istaknutih umetnika nagradjivanih na tradicionalnim Jesenjim salonima u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. Mogao bi se sastaviti pregledan kalendarski niz istaknutih i uspešno predstavljenih relevantnih opusa, ali se ne bi smele zaobići i neophodnosti redefinisanja pojedinih grupnih izlaganja, gde Jesenji salon zaključuje kalendarsku godinu (nagrada Zoranu Pavloviću za odabrane radove slika-objekata iz cilusa Balkanski Ginjol i Prokrustrometrije, koje u većem obimu izlaže i u Galeriji Kulturnog centra sve do 7. januara 2003). Nameću se, pre svega unutar umetničkih krugova preispitivanja fenomena značaja Oktobarskog salona koji je više od četiri decenije bez obzira na zastupljenost više selekcija svojevrstan fenomen središnje gradske likovne manifestacije za koji bi, u dosluhu s aktuelnim društvenim izmenanama statusa umetnik kao član udruženja - finansiranje iz budžeta Republike Srbije i grada Beograda, mogla da se povede i javna rasprava.
Moguće je da bi se mnoga prevrednovanja obavljala na praktičnom nivou društvene realnosti i domašaja javne likovne kulture u Srbiji. Pored parametara preispitivanja jezika likovne umetnosti i njihovim meritornim specifičnostima na pojedinačnim i grupnim izložbama, stigla bi i interakcija sa stalnim odlikama, neophodnim za puko održavanje. U tom smislu sve različitosti: i Vladimir Veličković, i Miodrag B. Protić, i Momčilo Krković i Mira Jurišić, kao i Dragoljub Raša Todosijević i Ljubinka Jovanović Mihailović i izbori iz opusa Marka Čelebonovića ili Dušan Jevtovića, a svakako i Zoran Pavlović, Nikola Vukosavljević, Zoran Dimovski ili kalendar grafike 'Gola Maja' Predraga Neškovića stupaju u jednu plodotvornu seriju kojom se mogu otvoriti i praktična pitanja, a ne samo osvetljavati ili prećutkivati značaj i dejstvo kao i autorski doprinos. To su teme fizičkog održavanja izložbe, materijalnih troškova, uloga i istrajnosti samog umetnika ili priredjivača izložbe kao i onih olako zaobilaženih činjenica okvira predstavljanja koje bi mogle da se tiču uredjenosti izlagačkih prostora, relevantnosti muzejskog rasvetljenja, uspešnosti same postavke odabranih radova, sve do razjašnjenja ključa za članove Saveta galerija i muzeja, iscrtavanja i (danas omiljeni termin) mapiranja stvarnog značaja i praktičnih pobuda u funkciji imaginarne serije 'Ko je ko, i zašto je nešto ono što se predstavlja da jeste'. Čitanje nerazvijenog tržišta umetnosti, aukcijske akcije i raznolika snalaženja otvorilo bi zaseban, već postojeći feljton o tome da li je, zaista, sve onako kao što nam se u svim vrlinama uspešnosti kraja sezone javno i medijski ukazuje da jeste. Značajnom primeru zrele jesenje i zimske sezone doprinose i postavke inostranih umetnika što je dokazala visoko uspešna postavka s početka jeseni, izložba fotografija slavnog Anrija Kartije Bresona u Paviljonu Cvijeta Zuzorić, u saradnji s Francuskim kulturnim centrom. Internacionalna povezivanja na liniji ULUS i inostrani kulturni centri što je prethodno u prvoj polovini 2002 rezultovalo izložbama u saradnji s Britanskim savetom, a potom i delom Mihaila Grobmana iz Izraela, ubrajaju se u primere značajne saradnje. Delatnost Gete instituta u Beogradu urodila je mnogim posereovanjima i gostovanjima kako s Muzejem savremne umetnosti i s galerijom Artget u okviru Kulturnog centra u domenu samostalnih izložbi fotografije. Stalno prisutna neophodnost da Beograd i likovna umetnost bude decentralizovana donosi, pored izložbi mladih u Vršcu i Memorijala Nadežde Petrović u Čačku, ove godine i zanimljiv doprinos koji je ostvaren izložbom 'Lice - Identitet, Ogledalo Balkana' u Kraljevu. Iz svega se ne može, uprkos frekventnbe ponude značajnih izložbenih rezultata: tužna činjenica sve otežanije komunikacije i doslovne borbe, negde glasne i nametljive, a ponekad svedene i utišane za puki vlastiti indivoidualni i umetnički opstanak. To je i paradoks , kada se ima u vidu raširenost komunikacije za pitanja koja se mogu postaviti u dijalogu. A suzbijanju okolnih podrazumevanja i prećutkivanja izvesno pomaže i otvorena mogućnost Foruma i diskusionih grupa ULUS Website-a kao i kontakti s redakcijom časopisa.

Tejt Modern, London
EVA HESE - retrospektivna izložba, jesen 2002-zima 2003

Eva Hese, jedna od prekretnih figura posleratne medjunarodne umetničke scene, stvarala je slike, skulpture i radove na papiru koji izazivaju svojom zagonetnom lepotom i taktilnom osetljivošću. Premda je bilo podosta napisa u dramatičnim etapama njenog života - detinjstvo u nacističkoj Nemačkoj, teškoće prihvatanja mlade umetnice u Njujorku , njena borba s rakom i tragična smrt godine 1970, u njenoj tridesetčetvrtoj godini - njena ostavština tek treba da zahvati široko javno priznanje koje joj priprada. Izložbu prati izuzetno opremljena monografija s detaljnim preispitivanjima celokupnohg opusa Eve Hese, usredsredjujući se na inovativne postupke rada, metode i izbore materijala, ako i na estetska i filozofska pitanja koja ona pokreću.

Izdanje za izložbu predstavlja i dokumentuje preko 150 radova u svim medijima. Eseji, napisani od strane posebnog tima autora zahvataju teme promenljivoisti i propadljivosti materije u radovima Eve Hese, otvarajući etape njene karijere u Njujorku i Nemačkoj; poniru u inovativno korišćenje providnih i mekanih supstanci i mestu crteža i kolaža u njenom stvaralačkom procesu. Tome se pridodaje i pitanje nestajanja i propadanja jednog broja skulptura /objekata usled trošnosti materijala u poslednje tri decenije.

Eva Hese rodjena je u Hamburgu 1936, a dospela je s porodicom kao emigrant posle niza peripetija u Njujork 1939. Roditelji su se razveli, a majka je izvršila samoubistvo 1946. Eva je studirala slikarstvo na Kuper Junion u Njujorku i Jejl školi za umetnost i arhitekturu gde je i diplomirala 1959. Ubrzo posle udaje za poznatog vajara Toma Dojla 1962, načinila je prve trodimenzionalne radove od žice i krpe. S mužem se vratila u Nemačku 1964, gde je pronašla pomoć za svoj rad od strane proizvodjača tekstila i umetničkog mecene. Tokom ovog kratkog razdoblja, ostvarila je i prvu samostalnu izložbu u umetničkom udruženju Vestfalije u Dizeldorfu. Par se rastao po povratku u Njujork naredne godine, a Eva je počela da istražuje lateks i fiberglas kao materijale za svoj rad. Kasnih šezdesetih izlagala je u Fišbah gaeriji i predavala na Školi vizuelne umetnosti u Njujorku. Uprkos nekoliko operacija tumora na mozgu, umrla je 29. maja 1970.
Darien Lider, psihoanalitičar i pisac o umetnosti: "Moguće je da u radu Eve Hese uvidimo postepeno odvajanje dve sile: figuraciju predstave telesnosti i ostatak koji se ne može približiti jednostavnoj slici tela. U svojoj studentskoj svesci zapisa, često se pozivala na 'logičnu sekvencu' u umetnosti. Primenjujući ovo na njene radove, možemo da ukažemo na bezimena, sablasna prisustva u radnim ardovima koja će postati trodimenzionalne skulpture. Njima je data realna, materijalna inkarnacija. Kada se u ranim radovima ukaže ljudska figura, a uz nju i materija bez forme- kao skriveno dvojstvo - kasniji radovi pokazuju udaljavanje od ljudske figure upravo prema tim supstancama. Pitanje koje se javlja u takvim serijama njenih radova je kako jedan vid prostora preuzima drugi vid izražaja prostora. Njeni poslednji, zapanjujući radovi pokazuju upravo to: neobičnu, neimenovanu, komičnu stranu zahvata u prostoru i materiji koji ne podsećaju na ljudskost, ali nas definišu mnogo podrobnije nego predstavljačka skulptura."

Mira Jurišić i Momčilo Krković (skulpture i crteži)
Retrospektiva - Paviljon Cvijeta Zuzorić, Beograd - novembar 2002.

"... Kroz providnu opnu videlo se sunce u punom sjaju, čija nas toplota nije doticala, a zvezde su treperile hladnim, crnim sjajem. Sa uzbuđenjem sam otkrila na horizontu veliki kvadratni otvor, kroz koji su se videle iste slike, samo u čistijim i intenzivnijim bojama, u pojačanoj svetlosti koja je kroz otvor, kao kroz veliki far, davala znak o svome postojanju. Otkrivanje otvora na balonu bio je trenutak olakšanja: saznanje da izlaz poostoji i početak prepoznavanja nadolazećeg spokoja. U buđenju sam ponovo čula glas pesnika: -Vidiš, izlaza ima."
Ali, kako stići do tog izlaza? Preplavljena spokojem zbog isceljujuće spoznaje o svrsishodnosti nade, koja blaži rane na njenoj duši tragaoca, Mira Jurišić u svom snu, iz koga je ovaj citat, ne postavlja sebi to pitanje. Ni posle buđenja, nije čas ni za kakva pitanja. Napokon ponovo jedan od retkih trenutaka mira, u harmoniji koja je potpuna, jer je daruje jedini spoznatljivi bog - unutarnje Ja. Trenutak, tako dragocen da ga treba samo osećati, gledati. Fantomi ratnih uspomena, bolesti, ljiudske gluposti i zlobe (ova dva uvek idu zajedno) uskoro će se vratiti. Trenutak, koji vredi zapisati.
U poslednjoj deceniji života, vajar Mira Jurišić (1928-1998.) postaje pisac. Telo, oslabljeno bolešću, i intuicija, profinjena od neprekidne blizine smrti, u bestelesnoj reči pronalaze pogodno izražajno sredstvo. Mira počinje da zapisuje svoje snove i tako nastaju dve knjige, dve zbirke snova, koje su posthumno objavljene: Svileni most i Trenutak svetlosti. Ali, promenjeno je samo sredstvo. Inspiracija i svrha rada, ostaju isti - svest o čovekovoj prolaznosti i potraga za smislom. Čovek je jedan neponovljiv splet energija i tokova koji traje kratko, skoro samo koliko trenutak stvaranja, pre nego što će se rastočiti i transformisati u neumitnom procesu stalnog propadanja i promene. Mirine ljudske forme, nemoćne da utiču na svoju sudbinu, grče se, struje i uzdižu, pretvarajući se u korenje, vodene tokove, kamen... Strašna priča, a ipak - savršen sklad. I mada ceo prizor vibrira od energije kojom nastaju svetovi, neka iskonska logika ga obavija mirom, beskrajnim kao svemir. Taj mir je dokaz da izlaz postoji, da je sve u redu. Podsvesno ili ne, vajarka je imenom koje je za sebe izabrala ukazala na potragu za spokojem kao na svoju stalnu životnu težnju. Mira nije njeno pravo ime, već pseudonim, skraćeno od Miroslava.
Svakako da umetnik koji svojim delom nastoji da dodirne najviše tajne, mora biti krajnje samokritičan. Nekoliko godina pred kraj života, Mira Jurišić se rigorozno "obračunala" sa svojim delom, uništivši sve skulpture za koje je smatrala da nisu apsolutno dostojne da prezentuju njen rad. Taj izbor, koji je sama napravila (sa izuzetkom skulptura koje su postavljene po muzejima i parkovima), izložen je na zajedničkoj retrospektivnoj izložbi, njenoj i Momčila Krkovića, održanoj u Paviljonu Cvijeta Zuzorić novembra 2002. godine. Spoj Mire Jurišić, tragičara i estete s jedne strane i Momčila Krkovića, konstruktivnog optimiste s druge. I dok se radovi Mire Jurišić nadovezuju jedan na drugi, sa imenima koja ukazuju na kontinuitet u stremljenju i inspiraciji (Nemir, Proticanje, Reinkarnacija, Kataklizma, Bdenje...), kod Momčila Krkovića se jasno uočavaju četiri ciklusa, nastala kao rezultat jednog izrazito aktivnog unutarnjeg života, ispunjenog stalnim novim spoznajama i neprekidnim rastom, kako duhovnim, tako i intelektualnim.
Prvi ciklus, "Čovek tvrđava", veliča, uglavnom u kamenu, čoveka gospodara svoje sudbine (a možda i prirode), tvorca stvaralačke ideje. Drugi ciklus, "Čovek grad" iz šezdesetih godina, takođe u kamenu, ukazuje na novo, kompleksnije shvatanje čoveka, nastalo kao pšosledica širenja autorovih interesovanja i obrazovanja van granica akademski konvencionalnog. Do najveće promene u stvaralaštvu Momčila Krkovića dolazi osamdesetih godina. Napadnut bolešću koja je i obično kretanje pretvarala u uspeh (i to bolan), a klesanje učinila potpuno nemogućim, Krković se povlači duboko u sebe i tu nalazi novu snagu i novu inspiraciju. Umesto geometrijskih, skoro arhitektonskihg rešenja u kamenu, nastaju oble, ružičaste terakote, koje opevaju i veličaju lepotu hrišćanske misli i tradicije. Taj ciklus dobija ime "Pojavljivanje zaboravljenih prostora". Međutim, ovaj lirski, kako ga je autor nazvao "arkadijski" period, naglo se prekida 1997. godine. Rat u Hrvatskoj a zatim i u Bosni, sveopšta eskalacija primitivizma, gluposti i neljudskosti grubo su zbrisali kontemplativni mir; ne reagovati je postalo nemoguće. Vraćen u najcrnju realnost, Momčilo Krković stvara svoj novi ciklus, koji je nazvao "Ispod dna vremena". Posle 1999. godine nastaje serija velikih spomenika sa krstom kao osnovnim konstruktivnim elementom na Palama, u Han Pijesku, Sokolcu...
Ipak, sva dela Momčila Krkovića, bez obzira na ciklus kome pripadaju, materijal ili format, imaju jednu zajedničku osobinu. Pre nego što će upisati likovnu akademiju, Krković je, sa istim uspehom koji će pokazati i na vajarstvu, diplomirao slavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Zatim je zaplovio spisateljskim vodama, na kojima bi svakako i ostao da, iz nekog razloga, nije uspeo da se vrati svojoj prvoj ljubavi - likovnoj umetnosti. Uspeo je, ali literarna potreba da se pričaju životi, da se sukobljavaju karakteri i prenose poruke je ostala. Zato je svaka skulptura i skulpturica Momčila Krkovića pored ostalog i, neću da kažem "deskriptivna" jer je to neprecizna karakterizacija koja ima različita značenja u različitim glavama, već trodimenzionalna, malo tajanstvena, malo mistična priča sa obaveznom, optimističnom porukom na kraju.
Mira Jurišić je preminula 1998. godine, Njen umetnički rad i uspomena na njenu izuzetnu i snažnu ličnost su ostali kao inspiracija za mnoge. Momčilo Krković je aktivan umetnik i ova retrospektiva svakako neće biti i njegova poslednja izložba.

M.Damnjanović

DUŠAN JEVTOVIĆ (1951-2000)
Galerija Kulturnog centra i Galerija Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, Oktobra 2002.

Više od dve godine pripremana izložba retrospektivnog karaktera pokazuju slikarski svet rano preminulog Dušana Jevtovića kao autohtonu stvaralačku avanturu koja je ponikla unutar izmaštanih predstava figura, motiva i tema njegovog Beograda. Najveći broj radova bio je rezervisan za nekoliko pomnih kolekcionara, tako da je njihovo sakupljanje za izložbe istovremeno održane u dve galerije javno pokazalo jedinstvo koncentracije i rukopisne izražajnosti. Završivši Fakultet likovnih umetnosti u klasi profesorke Mirjane Mihać, od svojih početaka, ranih osamdesetih godina Dušan Jevtović je tragao za tajnovitom simbolizacijom koju je nosio trag figurativne fantazije, što bi tek bila puka odredjenja i polazišta za radove na papiru u tehnici suvog i uljanog pastela i akrilika na platnima.

Mogla bi se savim revnosno otvoriti ikonografska pretraga po prizorima varoši i kvalitet predanosti u motivskim polazištima sagledavanja realnosti u domenu snovidjajnog i fantaziranog, ne bez duhovitih figurativnih konstrukcija na radovima iz ra nih osamdesetih godina. Ipak, zahvaljujući svojoj tehničkoj doslednosti i rafinovanoj paleti, predstave zagonetnih likova ili , što se tokom prve polovine devedesetih godina jasno ukazalo, ambijenata i eksterijerskih vizura Beograda na tragu su jednog slikarskog poretka koji pripada svim svojim vrlinama svetu poznog XIX veka ili profilisanoj izvan realnoj osnovi predstava koje pojedini nadrealistički slikari ili u Americi, Edvard Hoper pokazuju prema iskustvu sopstvenog okruženja. U svedenim konturama i sfumato zatamnjenjima, Jevtovićevi ambijenti su prizori poniranja u sfere postojanja koji se suočavaju s dometima potiskivanja i osipanja, kao i halucinantnih izmicanja koja je za njegovu vizuru realnost socijalizma kao društvenog rastvora nosila. Dela se približuju po unesenim odlikama čulnoj snazi likovnih predstava koje je pokazao i više od vek ranije, izraz u rasplinutim formama radova na papiru Žorža Seraa, saopštavajući senoviti svet naseljene, ali usamljene civilizacije ličnog napora kao pandan kulminaciji industrijske revolucije u Evropi. Ostvaren je sloj predstavljanja pojedinih odabranih beogradskih lokacija radjenih kako u rasvetljenoj dnevnoj svetlosti ili gotovo nokturnalnih prizora gde je slikareva sugestivnost likovnog dočaravanja prolaznosti i tema iščekivanja i potisnute napetosti ostvarila vidljivi svet na granici poetičke ekstaze. Senovita mesta i koloristički akcenti saopštavaju čulnu energiju koju je Dušan Jevtović iskazivao u primerima prostora napuštenosti koji odišu deziluzionisanim stanjima , i to samog shvatanja memorije kakvi su pasteli naslovljeni sasvim pripovedno kakav je i "Automobil zvani 'Bela kada' pred kafanom 'Takovo' preko puta Botaničke bašte" koji odaje, na način stare razglednice krupnijeg kadriranja, deo starog kabrioleta parkiranog na odavno nepostojećoj lokaciji. U tu grupu radova, izloženih jednako i u Galeriji Kulturnog centra i u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti nalaze se "Dorćolska marina", "Broj 125" koji govori o adresi iz predgradja, a posebno "Pijaca Djeram" ili "Okretnica kod sajma" gde gustina poteza složenih boja doseže sublimisano iskustvo umetničkog vidjenja koje mentalno i intuitivno sudeluje u izmeštanju prema navedenoj lokaciji. U ovom domenu, bez asocijativnih odredjenja, pitanje pojavnosti i njihovog doživljaja saopštava se stanje umetničke aktivnosti upravo kao situaciju i posrednog izmeštanja, i to isključivo likovnim sredstvima. Dosegnuta je koncepcija svakog pojedinačnog prizora kao potvrda o definisanju slikarevog pogleda u utihnulu i nedramatičnu prostornu celinu bez učesnika. U takvim delima, odvija se krajičak svedene egzistencije iskazujući situiranje potisnutosti. Nalikujući odlomcima iz panorame preispitivanja stvarnog dejstva vremena na izabranim gradskim lokacijama, ispoljena je doslednost likovnog jezika koji je Jevtović formirao u odnosu na zahteve koji se prema stvaraocu isporučuju iz savremene kulture i izmena koje je medijski likovna umetnost prošla u razdoblju svojih tranzicija, pa i u sredinama kao što je srpska i beogradska kultura tokom protekle decenije.
Dela sa ambijentalnom uzdržanom gustinom koja su ostala iza ovog umetnika pokazuju propitivanje koje ne sudeluje u izmenama dominirajućih jezika, pravila i očekivanja savremene umetničke scene, ali ih mnoge, svojim afektivnim i čežnjivim moćima kao potisnutom snagom, dovodi u pitanje.

Nikola Šuica

NIKOLA VUKOSAVLJEVIĆ
Galerija Doma omladine u Beogradu, novembar 2002

Izložba pročišćenog izraza tematski je podeljena na dve celine, keramičkih glinenih vekni hleba i stvorenog friza crteža pejzaža. I ma koliko se duž pravougaone galerije, sto s postavljenim veknama hleba i okna prizora koji ih opasuju pokazuje kao koncepcija u kojoj odnos izmedju materijalnosti i dugačke vizije s perspektivom čini logičan redosled, toliko se duh preispitivanja prirode pokazuje u kultivisanju vlastitih tematskih i motivskih opredeljenja. I to se, sasvim uslovno može pokazati i nizovima pažljivo rasporedjenih i reljefno ugraviranih primera vekni od terakote. Izborom stvorene supstance koja proističe iz zemlje može se ponuditi nit povezivanja koji je i raniji Vukosavljevićev rad odlikovao prefinjenim traganjem po materijalnim znacima života, pre svega u morfološkim oblicima životinjskog sveta i njihovom istrajnom prisustvu u svesti i našim poimanjima. Ciklusi isto tako laviranih crteža sa stanovnicima vode ili reljefi, liveni komadi i skulpture vezane za oblike i izglede hodajućih sisara, pokazali su se kao istraživanje koje svoju zapitanost nad razigranošću formi duguje nastojanjima stapanja fascinacija vidljivog sveta. Tako je i razmeštaj u Galeriji Dom omladine dospeo u središte posredujućeg dejstva, kakve su, uostalom bile i njegove ostale postavke kako na samosztalnim tako i prilikom izbora dela za grupne izložbe. Izložbenom postavkom i rešenjem pre svega preovladava imperativ u prednosti nad gustom odvajanju pd grozničavih preokupacija koja ekspresijom svojih nameta na savremene vajarske jezike proishode u nastojanju nad dejstvom direktno vezanim za svest o izmenama okružujućeg sveta, i to na nivoima tehnologije i komunikativnosti. Namernim izborom arhaičnih crta, kakve sadrže zgusnute i masivne terakote simuliranih vekni hleba i vazdušna renesansna perspektiva u pejzažima, nameće se posebna senzibilna potraga za pribežištu u umetnikovoj izradi, jednako u laviranom crtežu i akvarelu, kao i usredsredjenosti na shematičnost ritualnih reljefnih poteza na ponudjenom svetu hlebova, tih drevnih proizvoda koji u svojoj prirodnoj, vajarskoj trodimenzionalnosti donose svest o fizičkom prisustvu i simboličnoj cirkulaciji znanja. Svojim dejstvom oni eksponiraju stav očuvanja autorskog iskustva i pribežišta kao uslov opstanka jednako i tradicionalnog i savremenog individualnog izraza.