Pitanje o smislu života, možda se nikada nije postavljalo oštrije, nego u današnjedoba neprikrivenog svetskogzla i besmislice.
(KnezJevgenij Trubeckoj, Duhoviđenje u bojama, 1915)
Uprkos nejunačkom vremenu za tradicionalne likovne discipline i činjenici da je mišljenje kneza Trubeckoja aktuelno i u trećem svetskom miru, nažalost zatamnjenom neprekidnim tovima i velikim nepravdama, Zoran Mišić se opredelio za klasično slikarstvo, za negovanje trajnih vrednosti i traženje sopstvenog puta. S druge strane, u doba kada su kriterijumi poljuljani i prvenstveno se ceni nova umetnička praksa koja kritički, katkad bez poznavanja istorije, naivno, infantilno i suviše bukvalno reaguje na dešavanja u društvu, on je hrabro krenuo i suštinama plastične građe, ostajući naizgled nezainteresovan za burne istorijske događaje i ugroženost osnovnih etičkih i estetičkih principa. Međutim, i navodna rezignacija u odnosu i surovost savremene civilizacije nije bežanje i predavanje, nego pokušaj da se umetnošću, posvećenošću i duhom nadvlada situacija i, da parafraziramo reči Dostojevskog, lepotom lasi čovečanstvo.
Za petnaestak godina od ulaska u likovni život. Zoran je prošao kroz nekoliko stvaralačkih faza. Posle preispitivanja nasleđa impresionista i razlaganja forme pod dejstvom svetlosti, igao je do kristalno čistih geometrijskih bojenih ploha koje uporište imaju u realnosti gradskih motiva. Tačnije, tada se prvi put pozabavio fragmenti građevina sa prozorima u kojima se krivljuje stvarnost i sluti metafizička dimenzija. Na prvi pogled to su apstraktne slike ispunjene besprekornim svemirskim redom, ali istovremeno i vrlo konkretne, utemeljene u đenom. Pri tom, iz njih zrači začuđujuća svetlost koja jeste lajtmotiv svih njegovih radova.
Uz omiljene arhitektonske objekte, Zoran je, možda i u želji da pokaže znanje starih majstora, slikao poneki portret i akt u duhu sasvim osobene poetike realizma, donekle i sa ementima onog što bi mogao da dobije savremeno shvaćenu odrednicu hiper, takođe sa uporištem u luminističkim problemima. Istoveremenoje pokušao da etno ornamente prevede u sto likovne sadržaje, zatim da konstruiše svojevrsne objekate sa dominantnim slikanim jezgrima, a onda se vratio urbanim motivima, tačnije zastakljenim delovima savremenih beogradskih zdanja. Možda zato što su u njima sadržani njemu tako potrebna poetika prostora i priroda koju su stvorili ljudi stremeći neznanim ciljevima.
Grad sam po sebi poseduje i različita značenja. Jedno od njih usmerava na mračniju stranu postojanja i bivstvovanja, prvenstveno zato štose prvo naselje pripisuje Kajinu. Ipak, drevni
gradovi su odražavali kretanje Sunca, što nas takođe povezuje sa Zoranovom posvećenošću svetlosti. Sigurno se iz istih razloga na njegovim platnima bez ljudi i životinja pojavi i poneki ifon, solarno mitsko biće srodno nebu i zemlji, snaga spasenja, simbol ljudske i božanske prirode Hristosa. Međutim, ne smemo da zaboravimo ni to da ovaj lav sa orlovskom glavom jnekad personifikuje i demona. Ipak, ubeđeni smo da su Zoranu fragmenti građevine potrebni da bi nagovestio sopstvene poglede na svet, razglasio vest o sebi i svom osećanju života, ali pre svega da bi istraživao mogućnosti likovnog govora.
Zoran nikada nije bežao od polazišta, od postojećeg, od viđenog. Sa zgrada optočenih staklom birao je one segmente koji reflektuju svoje okruženje, odnosno ostvaruju hromatsku ru i sami po sebi poseduju likovnost. Oni mu služe kao podsticaj za nalaženje novih ikonografskih, kompozicionih i plastičnih rešenja, za stvaranje slikarske stvarnosti koju obogaćuje )bro odabranim ili smišljenim detaljima. Pored uvek drugačijih svetlosnih trenutaka, potenciranih i nazivima, zatim ciklusa Distorzija, čije ime takođe dovoljno jasno upućuje u srž varalačkih nastojanja, on je objedinio interesovanja i usmerio se ka izražajnosti boja.
Kod najnovijih radova Zoran koristi snažnu kolorističku orkestraciju da bi sudarima komplementara iskazao uzavrele emocije, sa očitom namerom da nas trgne iz letargije, pokrene i azove našu reakciju. Isto tako, njegovi potezi su slobodni, uskovitlani, katkad usplahireni i gestualni. I oni postaju seizmografi unutarnjih stanja, nekada i vrsta citata neba ili drugih segmenata Van Gogovih pejzaža ili, ređe, aluzija na mesta velike opasnosti Miloša Šobajića.
Čini se da Zoran nastavlja ono što su započeli impresionisti koji su pod dejstvom svetlosti i uz pomoć Ševrelovih optičkih istraživanja rastakali oblike i oduzimali im čvrstinu. Za razliku od njih i poentilista, koji su formu razgrađivali da bi se spojila u oku posmatrača, on je raščlanjuje u skladu sa zakonima optike, u zavisnosti od neravnina i uglova pod kojima su stakla ostavljena na kasetiranim fasadama, tako da nude zanimljivu i dinamičnu, uvek promenljivu i jedino fotoaparatom uhvatljivu fatamorganu. Zato je i na njegovim platnima sve u pokretu, jdrhtava, deluje kao nečitak zapis iz kojeg se naziru sasvim novi, asocijativni oblici, neka vrsta poliptiha čiji svaki deo opstaje i potpuno nezavisno od celine. Ipak, suprotstavljeni elementi i povezani, uravnoteženi i dobro usklađeni. Izvedeni su crtački lako i nadahnuto, ponekad vrlo jednostavno, krajnje svedeno, povezani u konceptualno sadržajne prikaze.
Kod nekih kompozcija Zoran daje značaj neislikanim delovima u prvom planu ili teksturi platna neprekrivenog podlogom, koja uporište ima u realnosti ali ishodište u plastičnoj rukturi. Ta praznina pojačava dejstvo bojenih polja, čijim se povezivanjem jasno uobličavaju obrisi građevina, a ujedno postaje tako potrebna tišina pred burama u svetu. Straha od aznog prostora više nema, boje su mirnije i suptilnije, realnost se svodi na nemušte znakove, a kompozicije postaju promišljenije i rasterećenije svega suvišnog, projekcija stvarnosti i varnost slike. Različitost je, kao i uvek, povezana u harmoniju i nadstvarni poredak. Upravo zbog težnje ka uzvišenom, zbog superiornog nepristajanja na trendove i, nadasve, ostvarenih zultata, Zoran je svom stvaralaštvu obezbedio značajno mesto u istoriji srpskog slikarstva.

Ljubica Miljković

---

BIOGRAFIJA
Rođen je u Smederevu 3. novembra 1967. godine. Studije slikarstva završio (1993) i magistrirao (1995) na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Čedomira Vasića. Postao član Udruženja likovnih umetnika Srbije (1994) i Umetničke grupe Šumadija (2002). Učestvovao u radu nekoliko umetničkih kolonija. Njegova dela čuvaju i izlažu Narodni muzej u Beogradu i Muzej rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu.

GRUPNE IZLOŽBE
Grupno izlagao na značajnim izložbama više od sedamdeset puta od 1990. do 2007. godine (Beograd, Novi Sad,Niš,Podgorica...)

SAMOSTALNE IZLOŽBE
1995. Beograd, Galerija Kolarčeve zdužbine
1996. Velika Plana, Galerija Doma omladine
1997. Beograd, Galerija Andrićev venac
1998. Velika Plana, Galerija Doma omladine
1999. Kruševac, Umetnićka galerija Narodnog muzeja
2000. Beograd, Galerija Kuća Đure Jakšića
2003. Kragujevac, Modernna galerija Narodnog muzeja
2007. Beograd, Galerija Atrium Biblioteka grada

JAVNI RADOVI
1993. Beograd, mural na Ekološkom obdaništu
1994. Pirot, mural na Domu kulture
1998-1999. Bajmok, Oslikavanje crkve sv. Đorđa

NAGRADE
1993. Velika naarada za slikarstvo Fakulteta likovnih umetnosti iz fonda Riste i Bete vukanović
1996. Godišnja nagrada Galerije Kolarčeve zadužbine za najbolju izložbu u sezoni 1995/96.
1997. Oktobarska naarada za slikarstvo Velike Plane