KRIŠKE BESKRAJA

Beznadežno, Zoran Krička sklapa zoru sa sutonom, veze izvor sa uvirom. Seća se mesta gde je zemlja velika jer se tuče sa velikom vodom, zapuštenih predela nevinosti i topografije zla ugrebane po zidovima napuštenih kuća. Odbegla rođenja, razvejan žagor, okopnelo ognjište. Čađave smrti.

Otud Zoran, spajajuci vale sa zvezdama, strmom prečicom se uvis obrušava i pretače uvrela pamćenja nedosanjanog u brižne kalupe smisla. Umetnik se ne takmiči s prirodom. Toj jalovoj raboti se lakomisleno ne prepušta. Njegova jezgra, semenje, plodovi su poput kaveza sa pticama pevačicama pristojno umotanim udovičjom maramom. I bude tišina. I bude čudo. Nečujna pesma, lirska, ljubavna sasvim, skrivena u damarima gluvog kola. Čitati ih znači odmotavati. Znači, izvrnuti se naopako, sluzokožom prema vetru. Verovati.

Maknemo li koprenu zanata koji je nedvosmislen, čujemo damare zvezda, grč rađanja, plemenitu svekolikost užiženog haosa. Jer prsti promiču umetnika u samo središte jezgra, odakle se glasaju himnom starijom od reči.

Koža, drvo, konop, po koja kamena suza.

Muzej predaka u vreme kratkotrajne oseke.

Plimni val u oku deteta.

Kriška beskraja.

Nikola Šindik