ZDRAVKO VAJAGIĆ
Rođen 1938. u Ličkom Petrovom selu kraj Bihaća. Akademiju za likovne umetnosti u Beogradu završio 1963. godine u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.
Član ULUS-a postao1966. godine. Radio kao profesor Više škole za likovne i primenjene umetnosti u Beogradu i profesor Akademije za umetnost i konzervaciju, takođe u Beogradu.
Do sada je imao 18 samostalnih izložbi i veći broj grupnih.
Nagrađivan više puta.
Duh Materije
Ima slikara koji izlažu često, neki put bez posebnog razloga. Postoje i oni koji se za to teško opredeljuju uvereni da treba izlagati samo tada kad imaju šta da kazu i, razume se, pokažu. Toj grupi stvaralaca pripada Zdravko Vajagić. On se nerado odlučuje da pokaže svoje delo, sem onda kad za to oseti istinsku potrebu.
Stoga nije slučajno što se tek sada, posle više od decenije i po, pojavljuje sa delima koja stručna javnost nije imala priliku da vidi. U međuvremenu je, u tišini radnog prostora, delao tiho i nenametljivo, daleko od povišene temperature tekućih događanja, koja su mogla uticati na njegovo mišljenje i, dabome, opredeljenje. To ne znači da nije pratio ili nije znao šta se zbiva u njegovom okruženju. Naprotiv, veoma obavešten, nastojao je da ostane po strani i bude veran svojim ubeđenjima.
U nameri da se odupre bilo kakvim ustupcima ili kompromisima koji bi išli na uštrb imanentnih vrednosti slike do kojih drži, Vajagić je istrajao u svekolikoj vrsti iskušenja, koja su u potonje vreme, obilato vladala tekućom likovnom scenom. Njegov stvaralački instinkt je vodio ka nizu zanimljivih iskoraka.
Vajagića pamtimo po radovima, kojima se polako distancirao od realnog prikazivanja. U njima je bilo tragova asocijativne refleksije koja je prizivala u sećanje neka iskustva Nedeljka Gvozdenovića. Vajagić je bolje nego drugi razumevao poetiku svog nastavnika. Ona mu je pomogla da se dotakne tajnovitih te složenih procesa likovnog tvorenja. Razvijao se, nadalje, u skladu vlastitih interesovanja. U pravom smislu reči pratio je sebe i otkrivao vlastitu prirodu.
Govoriti o opusu Zdravka Vajagića nije lako ni jednostavno. Najpre, zbog toga što mu radovi nisu, odveć, tematski konkretizovani, nemaju realno utemeljenje, ni bilo kakvu ikonografsku prepoznatljivost koja bi uputila na bliže isčitavanje. Malo pomažu sami naslovi koji više zalaze u poetsko nego faktografsko određenje. Dela ne oslikavaju viđeno već stanje umetnikove svesti. Zato je komunikaciju sa njima moguće uspostaviti putem vizuelne optike, njene opipljive sadržine.
Razumevanjem toga, postaje jasno što Vajagićeva inspiracija potiče iz imaginacije i podsvesti. On dotiče samu materiju, slika njena svojstva, otkriva joj značenja, sled unutrašnje tenzije. Autor polazi od bezoblične, nedefinisane, skoro nejasne komponente, koja polako prerasta u organski sjedinjenu masu, uobličenu, likovno sazdanu. Njegova znatiželja je, dakle, upućena primarnim svojstvima pigmenata, koji razgrađuju formu, urušavaju je. Time dospeva do osobenog vizuelnog opažaja, ali i vlastitog likovnog govora.
Vajagić pokazuje potrebu da pronikne u neprozirne, koliko nedohvatne, slojeve strpljivo tkane strukture. U datoj hromatskoj zasićenosti, nazire se nesputana količina energije, koju emanira sama materija. Granična mesta se u ovim slikama dodiruju, primetno i osetljivo stapaju, prelaze jedna u drugu, stvarajuci uverljive opažaje. Tamna koloristička gama prekriva znatne delove slikanog polja, šta više, često se pokazuje nosiocem osnovnog akorda. Nekad je gotovo sve podređeno bogatom rasponu njenih vrednosti. Ostali bojeni nanosi kao da prate njene tokove i na svoj način učestvuju u zapisu konačnog vizuelnog dojma. U strpljivom traganju za sopstvenim znakovnim kodom, Vajagić dospeva do zbira zgusnutih mrlja i poteza, do nemirnih, uzbudljivih odnosa površina. Može se, namah, učiniti da ove slike ispoljavaju neko haotično stanje svesti. Ipak, one su prožete zahtevima unutrašnje nužnosti. Njihovo ishodište počiva na slojevitim nabojima na sigurnim sažimanjima oprih, često grubih, neki put reljefnih pigmenata koji deluju snagom unutrašnje potencije. Vajagić se najbolje oseća u velikom, takozvanom muzejskom formatu slike koji omogućava da se razmahne, da oslobodi svojstva boje, da je raspline u sledu spontane, ali kontrolisane stvaralačke strategije. On se prepušta volji svoje prirode, osetljivosti energičnih, izdvojenih poteza u sklopu neobično organizovanih, baršunastih površina, ostvarenih doslednim a odnegovanim izražajnim sredstvima.
Kod Zdravka Vajagića postoji namera, lična i stvaralačka, da predmet svojih interesovanja, čak jednu vrstu filozofskog upita prema svetu u kome deluje dokuči sledom promenjivih pikturalnih konstanti. Čist plastički zvuk koji ostvaruje, prožet je svekolikim promišljanjem, još više, uzdignut je do osobene duhovne razine. On se povinuje tajnama fenoemenološkog bića slike čime potvrđuje sopstvenu umetničku ličnost i, dabome, brani svoju posebnost. Vajagića možemo smatrati naslednikom jednog krila beogradske škole slikanja, uprkos tome što on ne pripada pojmu uobičajenog, intimizmom označenog kruga. Blizak joj je u meri kojom anticipira domaću tradiciju, koja se tiče odnegovane, plastičke građe dela. Tome treba dodati vrednosti materijalnog tkiva, kojoj je naša umetnost uvek pridavala osobitu važnost, a kojoj Vajagić postavlja visoke ciljeve. Moguće korene slikarstvu Zdravka Vajagića treba tražiti u matičnim tokovima naše umetnosti. On je blizak pojedinim iskustvima koja nam je u nasleđe ostavio enformel. Sem toga, ono se smešta u rasponu između ekspresionizma i apstraktnog promišljanja koje, jednim delom, zalazi u sferu imaginarnih gotovo fantastičnih naznaka.
Zdravko Vučinić