Datum i mesto rođenja:
11. 07. 1971. Nikšić

Obrazovanje:
Fakultetu likovnih umjetnosti  završio na Cetinju 1994.godine u klasi profesora Ratka Lalića.

Postdiplomske studije završio na FPUD u Beogradu, u klasi profesora Gradimira Petrovića.

Završio kurs iz oblasti kustoske prakse, TRANSMISIJA 2005, u organizaciji Kulturnog centra Beograda i Odeljenja za saradnju i kulturno delovanje Francuske u Beogradu.

Trenutno radi doktorski rad na temu: Estetika destrukcije i spektakularizacija stvarnosti - 11. septembar kao medijski fenomen,  na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, odsek za Teoriju umetnosti i medija.

Zaposlenje:
Docent na Fakultetu primenjenih umetnosti  u Beogradu, odsek: Crtanje i slikanje

Samostalne izložbe:

1. Galerija KNU, Beograd, 1996.godine

2. Galerija Centra Savremene Umjetnosti, Podgorica,  1996.godine

3. Happy People, samostalna  izložba slika, Srećna Galerija SKC-a, Beograd,  1998.godine.

4.. Samostalna izložba slika, Jugoslovenski Kulturni Centar, Pariz, 1998.godina

5. Žar, Samostalna izložba u umjetničkom paviljonu u podgorici novembar 2003.godine

6..Žar2, izložba je trebala da se održi u galeriji Progres februar 2004  je zabranjena iz političkih razloga

7. Occident Mamonov put,  samostalna izlozba samoatalna izlozba januar 2005.
GalerijaSKC-a

8. Mammon's way,  samostalna izložba Jul - Avgust  2005.  galerija Den Tokio -Japan

9.Mammon's way 2,  samostalna izložba  Avgust  2005.    galerija Huit Tokio -Japan 

10.Mammons way 3,    samostalna izložba gallery Las chicasTokyo Japan septembar2005.

11,Kulturna industrija ideologija današnjice, samostalna izložba slika, Galerija vojvođanske banke, Novi Sad, Jun-Jul, 2006. godine

12. Društvo spektakla, samostalna izložba, galerija ULUS, septembar, 2007.

Art of rialiti (Art of Reality) opus:

1. Los Angeles-Beograd, /Jelena Marković, Vladislav Šćepanović, Srđan Đile Marković, Mala galerija ULUPUDS, Beograd, 9.VI-23.VI, 1998.godine.

2. Art of Reality association, Prva godišnja promocija, izložba slika /HARD SOC., HYPE/, predavanje Umetnost realnih opasnosti, M. PješčIć, S. Đ..Marković, Pogon Doma Omladine Beograd, 7.VII 1999.godine Beograd.

3. Art of Reality association, Druga godišnja promocija, izložba slika: HARD SOC., HYPE, koncerti: Totalna Destrukcija, Supernaut, film: Igora Simonovića "Stadion", klub Andergraund, Beograd, 1.XI 1999.godine.

4. Shadow of your Peradise, HARD SOC.,izložba slika,V.Šćepanović,V.Markoski, Đile Marković, M. Pješčić, Galerija 73, Beograd, 25.XI-15.XII 1999.godin

5. Out of Reality, HARD SOC., HYPE, izložba slika, galerija Beograd, Beograd, 11.V-25.V 2000.godine.

6. Art of Real Dangers, izložba slika /HARD SOC., HYPE/, IV Bijenale mladih, Vršac, jul-avgust, 2000.godine.

7. Art in interregnum, izložba slika grupe HARD SOC. V.Šćepanović,V.Markoski, Đile Marković, M.Pješčić, velika dvorana SKC-a, Beograd,17.XI-30.XI, 2000.godine.

8.  Pulp Fiction, izložba Umetničke Grupe HARD SOC. V.Šćepanović, Z.Glamočak, S. Đile Marković, M.Pješčić, Galerija KCB, Beograd, mart 2001.godine.

9. 45. oktobarski salon , Kontinentalni doručak,  septembar 2005.

Autor projekta:

1. Otvoreni  Prostori, izložba studenata FPUD, Beograd, Srećna Galerija SKC-a, Beograd, februar, 2001.godine. Autor projekta: Vladislav Šćepanović

2.Suzana Pajović, objekti - Savremena crnogorska likovna scena, Srećna Galerija, SKC, april 2001. Autor projekta: Vladislav Šćepanović

3. Marica Kuznjecov/ Đorđije Boljević, slike - Savremena crnogorska likovna scena, Srećna Galerija, SKC,19.06-30.06. 2001. Autor projekta:   Vladislav Šćepanović

4. Natalija Đuranović, slike- Savremena crnogorska likovna scena, Srećna Galerija, SKC,4 - 12. oktobar 2001. Autor projekta: Vladislav Šćepanović

5. Nenad Šoškić/ Auguste Rodin/ Marcel Duchamp, foto-instalacije- Savremena crnogorska likovna scena, Srećna Galerija, SKC, 1- 25. oktobar 2001. Autor projekta: Vladislav Šćepanović

6. Humanitarna izložba slika, Art Of Reality & Rotaract Beograd, Galerija "Beograd", Beograd, 11.X- 20.X 2001. Autor projekta: Vladislav Šćepanović

7.  Predavanje, Walter Bergmoser /Weimar, Nemačka/, FPU Beograd, 18.04.2002.godine. Autor projekta: Vladislav Šćepanović

Objavljeni radovi:

1. Relativirajući realizam, Beorama, septembar 1997. godine

2. Glima ili performans, Beorama,  septembar 1997. godine

3. Mel Ramos: Hibridni realizam, Beorama, oktobar 1997. godine

4. Minimal art, Beorama, april, 1998. godine

5. Fotorealizam, Beorama, septembar, 1998. godine

6. LJudska prava ili prava pasivnog potrošača, rad na temu ljudskih prava objavljen u časopisu "Filozofeme", izdavač, Srpski filozofski forum, Novi Sad, oktobar 2006. godine.

7. Sukob generalizacija, Međunarodni simpozijum,  Umetnost i politika, Infant, 2006.

Nagrade:
Nagrada za slikarstvo za 2001.godinu "BELI ANĐEO", Mileševa 2001.

DRUŠTVO SPEKTAKLA
Vladislav Šćepanović

Spektakl je svuda počinjao u prinudi, krvi i prevari, ali je obećavao bolje dane. Verovao je da ga ljudi vole. Sada više ne obećava ništa. On više ne kaže: "Ono što se vidi je dobro, ono što je dobro vidi se". Sada jednostavno kaže: "To je tako." On iskreno priznaje da je nepopravljiv, iako je stalna promena - promena svega što postoji u ono najgore - njegova suština. Izgubio je svaku iluziju o samom sebi.
(Debord: 1979)

Izložba pod nazivom Društvo spektakla je koncipirana kao pregled deset godina mog rada. Osnovna tema kojom sam se bavio svih ovih godina je medijska spektakularizacija stvarnosti. Analizirao sam uticaje masovnih medija kako na život, tako i na umetnost. U umetničkom smislu pokušao sam da izvedem re-auratizaciju umetničkog dela i preispitam Benjaminovu(Walter Benjamin: 1936) tezu, nakon svih ovih godina, o gubitku aure usled tehničke reprodukcije. Motiv preko kojih gradim slike je simulakrumski (Baudrillard) predložak, kojem ponovnim manuelnim izvođenjem dajem status jedinstvenosti i neponovljivosti. Referentna podloga nije mimetička, ali je ipak dovoljno stabilna u svojoj kritičkoj hiprrealnosti. Boris Grojs (Boris Groys) je primetio da umetnik nakon Dišana jedino ostaje da selektuje kombinuje i prezentuje, dok mi smatramo da je Grojs u pravu samo u prvom delu nastanka umetničkog dela. Mi koji smo zainteresovani za ikonološku (Panovski) ili za punktumsku(Bart) dimenziju smatramo da umetnost mora ići dalje od redi mejd koncepta, dajući sažimajuću sliku-informaciju koja ima kritičku dimenziju u odnosu na industrijsku modernu i informatičku postmodernu. Dakle zadatak umetnosti nije da radi sa informacijom koja se cepa i prezentuje kao kolaž u svetu bez događaja(Grojs), već da sažimajući informacije gradi kritičku poziciju i sam događaj koji je uperen protiv imperijalnog poretka (Negri, Hardt) U daljem delu teksta pokušaćemo da objasnimo šta je spektakl i na koji način se oblikovao karakter čoveka posmatrača i zašto je on jedinstven u dosadašnjoj istoriji?

Šta je spektakl?
Spektakularizovana stvarnost nije više vezana samo za medije već za mnoge aspekte života koji se razvijaju pod medijskim uticajem. Sam pojam spektakla vezivao se se za društva u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje. Pod medijskim uticajem neposredni doživljaj sve više se udaljavo ka predstavi. Takve okolnosti su u XX veku menjale odnos ka realnom i simulacija je zauzomala mesto realnosti a mimetički referentni oslonci su sve više izmicali. Upravo ti prizori koji su sve više uzurpiraju našu realnost nisu samo nabacene mogućnosti masovnih medija već postaju modeli po kojima se percipiraju: odnosi, normiranja i zakoni unutar spektakularizovane stvarnosti. To je pogled na svet koji se materijalizovao. Dakle, kako kaže Debor: "spektakl nije samo skup slika; to je društveni odnos među ljudima posredovan slikama".
Debor ne vidi spektakl samo kao dekor stvarnog sveta već kao samo srce nestvarnosti našeg društva. I upravo ova nestvarnost našeg društva postala je vremenom uticajnija od same stvarnosti i gradi jednu novu stvarnost sa spektakularnim prefiksom koji je određuje. Ta progresivnost spektakla dovodi nas u vezu sa vladajućim oblicima proizvodnje. Spektakl predstavlja vladajući oblik života u svim svojim aspektima. Još od dvadesetih godina XX veka kada televizija beleži početak ekspanzije, preko raznih oblika kulturnih industrija i industrija zabave, propagande, informatičke revolucije, visokih tehnologija, spektakl samo potvrđuje svoj uspon i dominaciju. I oblik i sadržaj spektakla služe kao potpuno opravdanje uslova i ciljeva postojećeg sistema. Spektakl je i stalno prisustvo tog opravdanja, jer on uspostavlja monopol nad najvećim delom privatnog vremena. 
Debor iznosi jednu zanimljivu tezu, da je spektakl vidljivi oblik vladajućeg ekonomskog poretka i da je moderno društvo suštinski spektakularno. Sve je okrenuto prema razvoju, a ljude je lako podrediti sebi jer ih je ekonomija već podredila. U takvom društvu ekonomija postaje sama sebi cilj. Pred kapitalom uzmiče religija, a spektakl postaje njen materijalni surogat. On nudi iluziju lažnog raja ali ne kao negaciju zemaljskog života, već blaženstvo ugrađeno u sam život. Spektakl je tehnološka verzija zamene za duhovne potrebe, i kao takav vrhunac čovekovog odvajanja od samog sebe. Spektakl je po Deboru i "...neprestani govor vladajućeg poretka o samom sebi, njegov neprekidni monolog samouzdizanja, autoportret tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nad svim aspektima života." Iz ovoga vidimo da globalna moć pravi fetišistički privid nepogrešive objektivnosti i u spektakularnom odnosu prikriva da se radi o čistoj dominaciji i održanju statusa quo.
Da zaključimo spektakl je u modernističkom kontekstu kapital, a u postmodernističkom kontekstu imperijalna moć  akumulirana do stepena u kojem postaje slika. Spektakularizovana stvarnost je stvarnost zasnovana na medijskim prizorima, koji su toliko dominantni da sve više oblikuju našu realnost. Osnova takve spektakularne realnosti je simulacija, koja pod uticajem odabiranja selektovanja i montiranja, funkcioniše kao stvarnost koja je sve udaljenija od mimetičke osnove.

Nekrofilni karakter homospectatora (čoveka posmatrača)

Novi tip karaktera From je uočio 1947.On ga je nazvao "tržišni karakter". Novi tip čoveka, kako From kaže, ne pripada starijim kategorijama kao što su oralni, analni ili genitalni karakteri. Za tržišni karakter sve je transformisano u robu - ne samo stvari, već i sama osoba, njena fizička energija, njene vještine, njeno znanje, njeni osećaji i dr. Taj karakterni tip je istorijski novi fenomen, jer je proizvod društva spektakla (potpuno razvijenog kapitalizma) koji je usresređen na tržište.
Analni karakter, kao i oralni i genitalni, pripada razdoblju u kojem totalno otuđenje još nije bilo potpuno razvijeno. Ti karakteri su, kako kaže From, mogući dok postoji realno čulno iskustvo vlastitog tela, njegovih funkcija i njegovih proizvoda. Kibernetski čovek je toliko otuđen da svoje telo doživljava samo kao instrument za postizanje uspeha i zadovoljenje želja. Njegovo telo mora izgledati mladalačko i zdravo; ono se narcisoidno doživljava kao najdragocenija imovina na tržištu ličnosti.
To telo i ta ličnost postaju, kako  Delez (Deleuze) i Gatari (Guattari) kažu, mašina želja. Po njima želja je mašina, sinteza mašina, mašinska egzistencija - želeće mašine. Želja pripada poretku proizvodnje, a svaka proizvidnja je u isti mah želeća i društvena. Taj novi tip nekrofilnog čoveka nije zainteresovan za fekalije i leševe. On u stvari ima strah od leševa. To je deo celokupne orijentacije koja negira prirodnu, ne od čoveka učinjenu stvarnost. On se od takve stvarnosti plaši. Homospectator čini nešto mnogo drastičnije. On odvraća svoj interes od života, osoba, prirode, ideja - ukratko od svega što je živo. On sav život pretvara u stvari, uključujući sebe kao i svoje ljudske sposobnosti uma, viđenja, slušanja, voljenja i dr. Seksualnost postaje ljubavna mašina, osećaji su otupljeni i ponekad zamenjeni sentimentalnošću; radost, izraz intezivne životnosti zamenjen je zabavom ili uzbuđenjem. Ljubav ili nežnost sve više, takav karakter, usmerava prema mašinama, a svoju identifikaciju traži kroz prizore koje proizvode mašine. Svet kako je uočio From postaje suma beživih artefakata:
"Od sintetičke hrane do sintetičkih organa, cijeli čovijek postaje dio totalne mašinerije kojom on upravlja, ali kojom je istovremeno upravljan. On nema plana niti svrhe u životu do izvršavanja onoga što mu logika tehnike određuje... Svijet života postao je svet "neživota"; osobe su postale "neosobe" svijet smrti. Smrt se više ne izražava neugodno-mirišućim fekalijama ili leševima. Njeni simboli sada su čiste, blještave mašine..."
(From: 1975. str 165)

From zaključuje da je beživotni svet totalne tehnološke dominacije samo drugi oblik sveta smrti i propadanja. Takvog čoveka karakteriše posebna vrsta narcisoidnosti u kojoj je sam sebi predmet, on sebe samog doživljava kao instrument uspeha i zadovoljenja želja. "Monocerebralni čovjek je toliko dio mašinerije koju je izgradio da su mašine upravo onoliko predmet njegove narcisoidnosti koliko i on sam." (From: 1975, vidi, str. 167). From zapravo između njih vidi simbolički odnos, koji se ogleda u ujedinjenju sebe sa nekom drugom silom izvan sebe, na takav način da svako od njih gubi svoj integritet, i samim tim postaju uzajamno zavisni. U simboličkom smisliu priroda više nije majka čoveka, već je to "sekundarna priroda" koju je izgradio, mašine koje ga hrane i štite.
Možemo zaključiti da u doba koncentrovanog i difuznog spektakla, a kasnije i u integralno- imperijalnom spektaklu, događaji i realnost su doživeli inverziju. Svet života postao je svet ne-života, osobe su postale ne-osobe, prostor i vreme su virtuelizacijom postali ne-prostor i ne-vreme. Stvarnost kakvu smo nekada poznavali više ne postoji.