SEDMI
BEOGRADSKI TRIJENALE SVETSKE ARHITEKTURE, 27.06 - 09.08.2003. godine
Prof.dr Mihajlo Mitrović
Pred Sedmi beogradski trijenale svetske arhitekture
Kralj je mrtav . živeo Kralj!
Kralj je vladao, punih 18 godina, neobičnom kraljevinom. Nije imao dvor, ni dvorjane, nije primao apanažu, nije imao stražu. Bio je bogati posednik najlepših kuća na svim stranama sveta. Svejedno što se to bogatstvo odnosilo na virtuelne posedničke listove, na lepo dizajnirane panoe, na celuloid i elektronski zapis, njemu nije na pamet padalo da svoje kraljevstvo menja za neke druge stvari i tvrdje kuće, jer mu je cilj posednistva bila misija. A misija ne obitava pod krovovima dvorana i zamkova. Misija je duhovna služba eremita koji propoveda, poučava, upućuje i otkriva nadu u zaostalim ili nedovoljno prosvećenim sredinama.
Kako je na našim balkanskim prostorima istorija bila u ozbiljnom raskoraku sa civilizacijskim dostignućima prosvećene Evrope, kako je najstarija javna gradjevina Beograda, neugledno tursko tulbe, a najstarija profana kuća, preskromni dundjerski, kućer na boj, samosačivan u Dušanovoj ulici - to onda i nije nikakvo čudo što nam je tako tuzno zatrto istorijsko nasledje i što nam ova tragika atavistički opterećuje naše savremeno srpsko graditeljstvo.
Ako se ima u vidu činjenica da su do četrdesetih godina, do početka Drugog svetskog rata, arhitektura i urbanizam bili jedva poznate kategorije i u učenim sredinama, da je školovanih arhitekata bilo neprimereno malo, onda će se moći razumeti bolna zaostalost naše prostorne kulture. U to vreme u Srbiji je bilo gradova koji su imali sarno jednog arhitektu ili urbanistu. Mnogi gradovi nisu imali ni jednog arhitektu i urbanistu, jar oni nisu ni postojali. Beograd i Srbiju rušili su ratovi, a gradili rentijeri, preduzimači, tehničari, paliri, samouki zidari i poneki inženjer, najredje arhitektonskog smera.
Kada se završio poslednji rat, valjalo je najpre obnoviti zemlju, obezbediti krov nad glavom, pa tek onda poći u sustizanje sveta. Iz namnoženih krčmi trebalo je izbaciti mrak i postarati se da se svetla često ne gase, trebalo je započeti borbu za afirmaciju prostora, za ulazak arhitekture u kolektivnu svest, u potrebu za lepim, konfornim, humanim i podsticajnim. Budući da je krčma bila balkanska, svetla su se často gasila. Nedostajale su fenjerdžije.
Negde u proleće 1985. našao se jedan dostojan onom iz "Malog princa", za koga je Egziperi rekao: "kada upali svoj fenjer, to je kao da se rodila jedna nova zvezda ili jedan svet". Nova zvezda našeg fenjerdžije dobila je ime: BEOGRADSKI TRIJENALE SVETSKE ARHITEKTURE.
Čovek sam, niko ga nije nagovorio, niko to od njega nije trazio, niko o tako nečem nikada nije razmisljao, na dan
2. februara 1985. organizuje Prvi beogradski trijenale svetske . arhitekture u Hali 2 Beogradskog sajma, na površini od 810 m2, prezentujući dela pedeset najznačajnijih savremenih arhitekata sveta.
Došao je potom i Drugi trijenale. Otvoren je juna 1988. u istoj hali Beogradskog sajma, na površini od 425 m2. Treći, dosad najveći, otvoren je juna 1991. kao do tada nevidjena mega priredba. Predstavljen je u 12 beogradskih izlagačkih prostora, na povrsini od 2.100 m2. Prvi put, glavna selekcija je prikazana na centralnom mestu, u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" na Malom Kalemegdanu. Četvrti trijenale je održan u julu 1994. u Kulturnom centru Beograda (115 m2). Peti, u junu 1997. ponovo u paviljonu "Cvijeta Zuzorić" (750 m2). Šesti, u junu 2000. priredjen je u dva izlagačka prostora: u Muzeju savremene umetnosti i po treći put u paviljonu "Cvijeta Zuzorić" (1.200 m2). I evo nas, prodjosmo izolaciju, sankcije, bombardovanja, ratna razaranja, promenismo grbove i zastave, izraubovasmo onomastiku službenih pojmova o državi, i sačekasmo precizno, kao presip peščanika, da u ritmu svake tri godina, danas leta 2003. održimo Sedmi beogradski trijenale svetske arhitekture.
Ličnost koja je nosila fenjer, idejni tvorac trijenala, njegov osnivač, selektor, konceptualni koreograf, njegov likovni aranžer, administrator, njegov prvi i jedini stalni i sigurni finansijer, jedan je te isti čovek: Ivica Mladjenović, beogradski arhitekta, koji je 43 godine naš najveći posvećenik arhitekturi i njen sigurno najveći javni promoter. Uobičajeno da se kaže: čovek institucija, medutim, Mladjenović je porušio ovu sintagmu. U našoj zemlji nema te institucije koja bi se kroz 20 godina razvijala, odupirala nemanju, izolaciji, nerazumevanju, odupirala zavisti i neznanju i ponižavanjima birokratske mašinerije, ustrajavala i donosila najaktuelnije graditeljske iskorake sveta, poučavala i laike i stručnjake.
Da se ostvari šest trijenala, trebalo je okrenuti na hiljade telefonskih brojeva svetskih arhitekata, otpratiti i primiti bezbroj faksova, fotografija, planova, trebalo je sopstvenom rukom aranžirati stotine panoa, trebalo je dovesti strane goste, obezbediti izložben prostor, katalog i još mnogo štošta. Sarno jedna energija stajala je iza svega toga, sabijena u deset prstiju, sarno sa posvećenjem, i fanatičnom rešenošću, zaboravljajući pri svemu tome granice Ijudske moći.
Kroz održanih šest trijenala upoznali sma se sa brojnim selekcijama i različitim temama i ciklusima. Od pojedinačnih autora do značajnih nacionalnih sekcija. Nema značajnijeg majstora arhitekture na bile kom kraju sveta, a da nije bio uvršćen u neku trijenalnu smotru. Bili su sa nama, izmedu ostalih, Hari Sajdler, Ričard Majer, Oskar Nimajer, Čen Tajnin, Hasan Fati, Norman Foster, ali i pored njih i naša najznačajnija arhitektonska imena. Uz našu selekciju svet je upoznavao i naše mlade stvaraoce, studente i arhitekte ispod 30 godina, koji teško da bi imali taka efektnu priliku da pokazu svoje kreativne potencijale.
U meduvremenu, izmedu beogradskih termina, Beogradski trijenale je obilazio svet i bio održavan u Beču, Singapuru, Njujorku, Parizu, Tokiju, meksičkim gradovima, Barseloni, Milanu, Buenos Ajresu, Budimpešti, Segedinu, Skoplju (1995)... Bile su to vredne prilike da se svet upozna i sa najvišim rezultatima naše arhitekture. lake su značaj i ugled Beogradskih trijenala neprekidno rasli, teskoće su ostajale uvek isle. Pred pripremu organizacije Sedmog trijenala arhitekta Mladjenović je, kao i do sada, zakucao na vrata Skupštine grada Beograda. Mada je kucao ohrabren odlučnim merama Skupštine grada - da ruši divlju gradnju, da zaustavi teror kioska, da sprečava nadzidjivanje i druge invazione atake na arhitektonsko nasledje - i celovito lice grada - nije bio svestan da poslednji put kuca.
Ugled i značaj koji je Beogradski trijenale svetske arhitekture stekao tokom svog 18-godišnjeg postojanja nije mogao ostati nezapažen u javnom i kulturnom životu Beograda, što se očito manifestovalo u odgovoru koji je stigao od prvih političkih licnosti grada. A on je glasio: na sednici IO Skupštine grada Beograda 26. februara 2003. odlučeno je da se institucionalizuju Beogradska trijenala svetske arhitekture. Od Sedmog trijenala to će biti nova gradska medjunarodna kulturna žiža, slična FEST-u, BITEF-u, BEMUS-u, najprestižnijim kultnim, kulturnim svečanostima naše zemlje. Grad će se ubuduće starati o finansijskim sredstvima, obrazovaće društveni savet, stajaće iza kulturne misije trijenala, a dosadašnji njegov spiritus Ivica Mladjenovic ostaće to i dalje, u očekivanjima da se dostojno pridruzi velikanima prestoničke kulture, Milutinu Čoliću, Miri Trailović, Živojinu Zdravkoviću, koji su u Beograd doveli elitu svetskog filma, avangardnog teatra i muzičke umetnosti, ali i uzvratili našim poznatim i priznatim vrednostima.
Gradska skupština nije slučajno stavila svoje ime ispred trijenala i prihvatila družbu sa arhitektima. Čuva ona u svojim relikvarijumima i poruke Crnjanskog:
... Ti, medjutim, rasteš, uz zornjaču jasnu/.. sa Avalom plavom, u daljini kao breg./... Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu/... i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg./... U Tebi nama besmisla, ni smrti/... Ti sijaš kao iskopan stari mač...
Gradska skupština zna ko su ti posvećenici Beograda, što uz zornjaču ispod Avale brinu o graditeljskim rasadima grada, njegovim novim kućama, zabavištima, parkovima, školama, bulevarima, zna ko stari grad brani od fizičkog i duhovnog besmisla, ali takodje, zna za crna krila "tombe" i "sombre" što napraviše čuda i uništenja po gradu, koji je nekada, čak vrlo davno, prema biografu Despota Stefana, izgledao VELIČANSTVENO.
Prihvatajući u svoje okrilje Beogradski trijenale svetske arhitekture, Skupština grada Beograda je istovremeno odlučila da Beogradu vrati gradograditeljsko dostojanstvo, da sve učini da njegovu jedinstvenu geografsku poziciju i njegove prirodne potencijale, duh i šarm istorijskog nasledja, pretvori u izvore sreće svojih gradana, u lep, poželjan i zavodljiv grad, ravnopravan sa mnogima iz porodice velikih evropskih metropola. U tom smislu graditeljske službe Grada planiraju da raspišu desetinu konkursnih utakmica izmedu najboljih srpskih, pa i stranih arhitekata, koji bi u kreativnoj konkurenciji predložili i izgradili - nove stambene komplekse, značajna javna zdanja, sportske i rekreativne objekte, rekonstrukciju istorijskog jezgra Beograda.
Sva ona domaća dela izlagana na proteklim trijenalnim priredbama i brojni podsticaji iz celog sveta, siguran su garant da najavljena utakmica za lepši Beograd, a sa njim i za lepšu Srbiju, biti uspešna, da će se patina ponovo zazeleniti na prestoničkim kupolama, da će pozlata duha biti vraćena na svoja tradicionalna mesta, da će se obnoviti pokidani istorijski konci za prostor, vreme, tonove i boje.
Pred nama je stari, nevi TRIJENALE sa novim insignijama.
Kralj je mrtav, živeo Kralj!
