Tomislav Todorovic: umetnik koji veruje u skulpturu

Još uvek je u živom sećanju izložba skulptura Tomislava Todorovića održana u Galeriji ULUS-a ujesen 2001. godine kada je umetnik predstavio svoje radove nastale tokom devedesetih godina (i izdao reprezentativan katalog-monografiju sa uvodnim tekstom Ljiljane Ćinkul koji je i danas aktuelan i evokativan). Izložba je bila znak odlučnog iskoraka u odnosu na ranije forme. Ona je označila jasan prekid sa svetom predmetnog i predmetnosti od kojeg se umetnik postepeno i dugotrajno opraštao. Bila je to minimalistička izložba, u postavci čista i zato puna asocijativnog naboja.Velika posvećenost Tomisalva Todorovića skulptorskom stvaranju dalaje povoda Ljiljani Ćinkul da s pravom piše o umetničkom činu kao mehanizmu odbrane. O Dodeskadenu. Kao da su te mutne i krvave devedesete godine ostavile unutarnji prostor umetniku da odustajanjem od oslonaca u životnim okolnostima uvede svoje delo u više sfere. Tome su, čini se, doprinele njegove skulpture koje su dodirivale asocijativnu apstrakciju kroz nenaglašeni geometrizam i pokazivale odsustvo svake priče. S druge strane, raznovrsnost korišćenog materijala obezbedila je dinamiku vizure i taktilnosti u bogatom semantičkom ključu. Nova izložba Tomislava Todorovića logično sledi prethodnu: pojedina dela su direktna posledica ranijih kreativnih puteva (jasna je veza sa skulpturom Moćnik, iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu), tako da se preplitanje određenih ranijih ideja može vrlo dobro da prati i danas, razume se u drugim radovima, masama, volumenima i odnosima upotrebljenog materijala. Međutim, snaga skulptorskog jezika vuče Tomislava Todorivića ka novim stazama, novim iskazima. Celinu izložbe sada čine tri segmenta koje je umetnik imenovao kao Dvosmernost, Litvasov stub i Itd. I sada smo u rasponu od deset stvaralačkih godina. I sada se susrećemo sa različitim materijalima koji nisu suprotstavljeni već mirno uklopljeni - terakota, bakar, poliester, gvožđe... Svaki od njih umetniku nudi svoje kvalitete, a on ih poštuje i štedro koristi. I sada se minimalizovana forma, često nađena u gotovom predlošku, postavlja kao dominanta, ali postepeno se pojavljuju i detalji koji provokativno nude svoje direktnije značenje, kao što su spojevi, izrasline, završeci, ispusti, dodaci. Ili još neposrednije - umetnik koristi objet(s) trouve(s) kao detalj koji svojim prepoznatljivim izgledom zamenjuje umetnikovu intervenciju. Ipak, skulptor ne pristaje na zavodljivost naracije i diskurs značenja: primarnu vrednost on vidi u oblikovnim svojstvima, u snazi forme i u njenom dijalogu sa okruženjem. Tako svesno i smelo nastavlja posao započet u nekim drugim vremenima, bez suvišnih i dijabolično, diverzivno postavljenih pitanja. Ta vera u smisao iskonskog skulptorskog čina velika je zaloga stvaralačkih potencijala Tomislava Todorovica. Skulptura je odavno izneverila Hegela: postala je ono u šta on nije verovao - umetnost trenutka, umetnost koja reaguje na trenutak i prostor, umetnost koja se trenutku i određenom prostoru obraća i po njemu prepoznaje. Istina - opstaje i onaj klasični vid umetničkog iskaza koji u alhemijskom činu nastajanja, kroz vatru i tečnu materiju, a uz čaroliju samo posvećenima znane formule - rađa skulpturu koja će trajati duže od svakog Ijudskog veka. Upravo u takvu skulpturu i danas veruje TomislavTodorović.

februar 2006.