Iako postoji mišljenje da (tradicionalna) skulptura govori mrtav jezik - po Arturu Martiniju koji joj je zamerio previše tehničkih i ideoloških obaveznosti - ona neprestano pronalazi vari­jetete svoga opstanka. I onda kada se učini da je jedan umetnik okončao svoj (klasični) opus, zatvorio krug i izbrisao izlazne ispuste - dešavaju se prodori upravo u tkivu već postignutih rezultata. Po svoj prilici takav je slučaj sa Slavoljubom Cajom Radojčićem, jer upravo njegovo delo pokazuje evidentan primer preporađanja ili obnavljanja unutar sopstvenih postignuća kojih se on nikada ne odriče. Njega ne muče antitetički elementi - on je sav, i uvek, u dijalogu i uspostavljenoj ravnoteži između hladnoće i čistote forme u bronzi, njegovog omiljenog materi­jala zato što je najpogodniji za oblike koje neguje, i za antropomorfne predstave koje projektu­ju njegovo viđenje sveta i Ijudi. A to viđenje sveta i Ijudi dobilo je, s jedne strane - iskošene vizure neverice, a s druge - pogled kroz naočare, ta nežno uveličavajuća stakla koja koriguju našu mentalnu opciju - u onoj meri u kojoj smo spremni da to prihvatimo...

Skulpture Caje Radojčića često su, ali ne uvek, pričljive; ponekad se suptilno poigravaju pojmovima i semantičkim izricanjima, a najčešće se zasnivaju na prevođenju određenih apstraktnih ideja ili fizičkih fenomena u sklptorski jezik umereno čvrstih formi i prividno slobod­nih asocijacija, u materijal podložan prihvatanju svih umetnikovih namera, bez nasilja i prevare. Svedenih oblika, dovedenih gotovo do asketskih, njegova skulptura nastala poslednje deceni­je nije unela revolucionarne izmene ali je svojim zrelim sarkazmom, dubljom ironijom, pa i oštrom karikaturom doprinela da se sada ispolji manje bukvalna sadržina i da forma bude što preciznije definisana - kako to svedoči sam umetnik. Njemu je jasna činjenica da su protekle godine, od početka tako neočekivanog rata i svih njegovih posledica, ostavile neizbrisivi trag na naše živote, da smo nasilno i grubo stareći izgubili veru i optimističko viđenje sutrasnjice, i da pod funkcijom umetnosti možemo smatrati i takvo ispovedno kazivanje o sopstvenom statusu.

Ono što čini delo Caje Radojčića i danas provokativnim jeste njegovo suptilno osećanje modernih vremena bez apologetike, ali i bez tragike. On pažnju poklanja novim izvorima na koje se oslanja savremena skulptura, priziva iskustva koja su mogla da dođu sa područja sasvim različitih od tradicionalnih formalnih i formalističkih skulptorskih načela, kao što su film ili strip, reklama ili anegdota, gotovo vic. Sve to oblači u odoru naivnog deteta, čistih, ludičkih poriva koji nikome ne smetaju, već svojim hipertrofiranim segmentima upućuju na smer čitanja, na smisaonost iskaza i ozbiljnost značenja.

Figure na skulpturama Caje Radojčića često su fragmentirani portreti anonimnih i nepre­poznatljivih likova na čiji trag možemo da nagazimo ukoliko vidimo i mislimo bar dva pedlja ispred njihove pojavnosti. Pa ipak će nam se uvek činiti riskantnim takvo hrabro unošenje tumačenja anegdotskog tkiva u skulpturu, ma koliko da je sam umetnik dao podlogu za to, i evokativnim formama i metaforičnim nazivima kao integralnim, gotovo suštastvenim slojem svoga dela. Pre bi se smelo misliti o kompletnom životnom stavu Slavoljuba Caje Radojčića, o njegovom odnosu prema opstanku u uslovima sredine koja nema milosti prema svojim podanicima, a najmanje ima razumevanja za umetnike, skulptore pre svega. Otuda izgrađen sistem paradoksa, sarkazama, prividnih besmislenosti iznetih kroz ironiju i Radojčiću svojstveni humor, što često dovodi do paralogizama i (ne)opravdanih strahova da će kod njega naracija odneti prevagu nad formom. Postaje sve jasnije da život, u svim svojim registrima, snažno uslovljava sve ostale motive kojima bi se mogla napajati njegova skulptura, i to život koji daje uslov za skulpturu kao prizor, skulpturu kao oblik-prizor u jednom telu (J. Denegri). Pri tome, razume se, podaci iz realnosti mogu slobodno da budu pretočeni u apstraktne oblike, kao što i apstrakcija, gotovo uvek, odzvanja asocijacijama ili bar iz njih vuče svoje korene.

Posebno poglavlje stvaralaštva Caje Radojčića predstavljaju crteži čija sudbina nije da nagoveštavaju buduće skulpture, već da svojim medijem unesu onu dimenziju koja u čvrstom materijalu, bronzi, u prvom redu, nije moguća. Poslednjih godina ih sve češće, i s razlogom, uključuje u svoje nastupe. Njihova semantika prati ono što se dešava i na polju trodimenzion­alnih radova: razume se da se radi o jedinstvenom duhovnom registru, o istim suptilnim potre­bama da se umetnikova priča unese u delo. Međutim, plastičnom oblikovnom procesu u bronzi uskraćena je koloristička vrednost, a u crtežima je plošnost uzeta kao šansa za iluzionističku igru prostornosti, drukčiju stilizaciju i atmosferu: u krajnjoj meri, slobodniji umetnikov rukopis neposrednije utiče na prepoznavanje temperamenta, impulsa i neukroćene senzibilnosti stvaraoca, što sve ambijentalno dopunjuje Radojčićevo delo. Tek u spoju njegove ozbiljne skulpture i njegovih hoknijevskih crteža možemo da izgradimo celovitu predstavu o onome što Caja Radojčić jeste a što - verovatno krajnje spontano - krije iza svojih nostalgičnih pogleda na likove oko sebe, iza svojih programiranih iskaza kojima mudro daje sarno obrise, ostavljajući nam više prostora za doživljaj nego za tumačenje ili samozadovoljnu satisfakciju o uspešnom prodoru u njegovo delo.

Irina Subotić

Tekst objavljen 1997. god. u katalogu "Trijanala skulpture" 1996. god. u Pančevu