Rođena je u Duvaništu. Završila je Fakultet likovnih umetnosti 1976. i postdiplomske studije 1978. godine u Beogradu. Član je ULUS-a i član Društva srpskih umetnika LADA. Učestvovala je na nekoliko stotina kolektivnih likovnih smotri kod nas i u inostranstvu.
Priredila je oko osamdeset samostalnih izložbi po celoj Jugoslaviji i nekoliko van zemlje. Dobitnik je više nagrada za slikarstvo.
Njeni radovi se nalaze u muzejsko galerijskim ustanovama nekadašnje Jugoslavije, između ostalih u: Narodnom muzeju u Beogradu, Narodnom muzeju u Šapcu, Narodnom muzeju u Kragujevcu, Narodnom muzeju u Novom Pazaru, Narodnom muzeju u Kraljevu, Domu kulture u Ivanjici, Muzeju Jagodine u Jagodini, Muzeju grada Beograda, Muzeju minijature u Gornjem Milanovcu, Legatu Jefimija u Trsteniku, Galeriji Boža Ilić u Prokuplju, Galeriji umetnosti u Prištini, Muzeju u Prijepolju, Domu omladine u Skoplju, u kolekciji RTS-a, kao i u mnogim državnim i privatnim kolekcijama kod nas i u inostranstvu.

Pod slikom treba podrazumevati svaku drevnu formu koja se može opaziti a ne samo vizuelnu sliku. Jer dobru sliku može da naslika i prosečan slikar ali poetiku uzvišenosti, kao drevno prožimanje istine i duha, može imati samo veliki umetnik. Poetika je (u svetu vizuelnog, pogotovu) ceo svet, ponovo stvoren, ulepšan, uzdignut, produhovljen - svet sačinjen isključivo od duše. Pišući o slikarima sa početka XX veka Bela Hamvaš je definisao dve vrste slikara; "(...) jedna nosi sobom intenzivnu viziju a druga individualni stil.  Prva vrsta ne brine o pitanjima predmeta i sadržaja; celokupan trud je usmeren na usvajanje izraza, stila. Druga poseduje urođeni izraz, u krvi su joj forme; njena je težnja da pribavi umetničku viziju." U renesansno polivalentnoj ličnosti i grandioznom delu Slobodanke Rakić Šefer stiču se i prožimaju na pravi način oba navedena modela. Tačka dodira ove dve ličnosti, dva umetnička pseudonima, mesto je ravnoteže između nesputana strasti, njene skoro dionizijske egzaltacije i čulnosti i umetničke disciplinarnosti i samosavlađivanja, u patini vremena i nanosima tradicionalnog pamćenja i znanja.

Čovek (slikar, posmatrač) i slika žive u uzajamnoj strasti, ona se očitava u drevnom poistovećenju; folklornom, psihološkom, genetskom, čulnom... Tu vrstu strasti Slobodanka Rakić Šefer transponuje u mikrokosmos svojih slika, međuodnose simbola i njihovog značenja koje se kreće u širokom luku od ekstatičnog i metafizičkog do folklornog i ruralnog. Jer odnosi između segmenata i simbola na ovim slikama nisu odnosi koji vladaju u svetu materijalnih stvari, njihov raspored i mesto na slici je definisan odnosima koji vladaju između ljudi u posebnim  emotivnim raspoloženjima. Zato motivi na ovim slikama nisu jednostavni simboli ili amblemi; oni su "čvorišta značenja" (Lakan), početak putovanja do istinske slike. Liciderska srca, čipke i perle, ornamenri i vezovi, golubovi, mačke, svrake, stolice... delovi su drevnog znanja i smisla koji se ponovo demijurški vaspostavlja na slikama Slobodanke Rakić Šefer. Bele ruke devojačke, ruke tešačke i ruke tkačke, grade i oblikuju svet sačinjen od setnih i strasnih uzdaha i drevnih pesama.

Iako su dominantni motivi potisnuli skoro u potpunosti ljudske likove u mikrokosmosu ovih slika se oseća snažno prisustvo čoveka, njegov dah i duh,  erotski rafinman i stišana lirika njegovog postojanja, koja svakog trenutka može da eksplodira u kosmogonijsku (ali i čulnu?!) strast.

Slobodanka Rakić Šefer u okvirima svoje jasne i prepoznatljive ornamentike ne želi da definiše i ograniči jednu etnološku jedinicu istovetnu motivima bajki, predanja, narodne poezije, likovne dekoracije. Ona odlično zna da kulturu nije stvorio narod, ona je baština sveta koja dopire iz tmina prapočela slažući u duhu i pamćenju sedimentne slojeve koji, u zavisnosti od vremena i epohe zauzimaju različite nacionalne oblike.. Ona, takođe, odlično zna da baština nije nikakva istorijska emocija; baština je večiti spokoj istine.Zato i najveća vrednost ovog slikara - za ovu priliku preskočimo zanatsku i koloritsku perfekciju koja će opčiniti i laika - u nekoj vrsti metafizičke inverzije u kojoj se vrhunska stanja duha uspešno prikazuju jednostavnim i prepoznatljivim motivima dok se kroz kristalnu simboliku drevnih motiva stiže do životom i iskustvom profilisanih odnosa, čulnosti i jednostavnosti, što samo govori u prilog činjenici da su ove slike pesme u najširem smislu koje mnogo više govore o nama nego što mi možemo da kažemo o njima.

Petar V. Arbutina