Previše često postajemo svesni činjenice da jednostavno i nije baš uvek sasvim jednostavno: pojmovi poput "videa" i "kompjutera" takođe su i sinonimi za sve moguće komplikacije koje nastaju upotrebom "jednostavnih" uređaja. Nije, međutim, uopšte ni potrebno udubljivanje u enigmatske lavirinte elektronskih čudesnih svetova, kako bi se simbolizovala kompleksnost ovog fenomena: čak i najjednostavnije, pretežno mehaničke radnje rasvetljavaju zamke pojma "jednostavno". Ništa drugačija nije ni situacija vezana za dizajn i konstrukciju / produkciju prvih prototipa, serijsku proizvodnju, prodaju i uklanjanje (starog) nameštaja. U pogledu statistike, materijalnosti, funkcionalnosti i kulturnog konteksta čak i najobičnija stolica otelovljuje čitavu panoramu problema koji se moraju rešiti na najpažljiviji način.

Stoga cilj izložbe "svesno, jednostavno. Nastanak alternativne kulture proizvoda" ne može biti prezentacija gotovih rešenja, odnosno "oprobanih" alternativa; već je naša namera prevashodno da predstavimo različite zahteve i zamisli "svesne jednostavnosti" u početnoj fazi ideje i projektne skice, da prodiskutujemo o različitim predlozima sa svim kontroverznim odmeravanjima pojedinačnih aspekata te ideje.

Ovde dokumentovana izložba obuhvata nešto više od sto radova, koji po nama ispunjavaju najvažnije kriterijume dizajna nameštaja, odnosno zahteve proizašle iz koncepta "svesno jednostavno": dakle reč je o radovima konstruisanim od već postojećih gradivnih elemenata, ili polufabrikata sklopljenih na drugačiji, nov način, ili napravljenim po strogo aditivnom principu, ili pak od jednog jedinog materijala - drveta, metala ili tekstila, tako da prilikom uklanjanja (starog) namestaja ne dolazi, do neuobičajenog zagađenja čovekove okoline.

Drugi, za korisnika veoma važan momenat jeste pitanje rukovanja i funkcije. I verovatno se upravo ovde - na nivou unutrašnje i spoljašnje funkcije ispoljavaju dimenzije jednostavnosti, odnosno direktno iskustvo, a ne samo tvrdnja o lakoći upotrebe nameštaja u odnosu na konstruktivnu pozadinu, koja ova pojednostavljenja upravo i omogućava. Uz mehaničke kvalitete postavlja se, međutim, još jedno pitanje: u kojim mobilnim odnosima takvi mehanizmi imaju smisla, koje stolice, koje stolove želimo (i kada, i kako) da sklopimo, razmestimo? Zar se ne javlja opasnost da neka ideja mutira u igrariju, u fascinantni prezentacioni geg? Cilj ove izložbe je takođe da podstakne diskusiju i o ovakvim pitanjima - kroz same objekte i pre svega kroz upoređivanje i suočavanje njihovih specifičnih stavova.

Stoga smo zamolili dizajnere da nam na raspolaganje stave fotografije, crteže, uputstva za sklapanje, objašnjenja, asocijacije o njihovim radovima u najširem smislu - rečju i slikom, kako bi kroz takvu, vrlo individualno obojenu "didaktiku" što jasnije, preneli ono što je svakom pojedinačnom autoru samo po sebi razumljivo.

Folker Albus (Volker Albus)
Markus Bah (Markus Bach)
Monika Val (Monika Wall)
Ursula Celer (Ursula Zeller)
Monika Vinkler (Monika Winkler)