Ljubica Arsić

DA LI POSTOJE ZMAJEVI

Zvuči neverovatno, ali zmajevi su stvarno postojali.
Živeli su u zamku pokrivenom crepovima od žada, kažu Kinezi, gde su svojim vatrenim dahom održavali toplotu alhemičarske pekare, sa napitkom koji obećava besmrtnost. Povremeno bi spavali sa nežnim, anemičnim princezama, utiskujući na njihova lica, posle neprospavanih noći punih ljubavnih tajni, oprljene obrve i tamne podočnjake.
Verujem da je među prvim crtežima koje je čovek, gledajući suvo nebo i još suvlju zemlju, ispisao po zemlji bio crtež zmaja. Crna noćna kabanica sa zvezdama i crnica, najplodnija zemlja čine mu se poput čuda te zamišlja da su neprozirno i crno osnova svake čarolije (crno i čarolija slične su reči), koju će on ispuniti bićima što čuvaju Vreme, veliko tamnozeleno jezero bez kraja i vidljivih obala. Tako je počeo da crta. Prvi crtež uokvirio je sa četiri linije jer je verovao u červorostrukost sveta - četiri planine, četiri nebeske reke, četiri sunca, četiri strane sveta, četiri godišnja doba. To je bila njegova prva svest o Prostoru. Odvojivši nacrtano od nenacrtanog, sveto od profanog prostora, shvatio je taj davni čovek da je smrtan. Čim je počeo da razmišlja o prostoru i vremenu, čovek je počeo da poima smrt i da je se plaši.
U mitskim crtežima i njihovoj simbolici nema ničeg fantastičnog. Oni su ispunjeni okamenjenom stravom svakodnevnog pred granicama svetlosnog sveta, pred ukočenim prostorom. To je početak višeg mišljenja, početak umetnosti u kojoj onaj koji sanja hoće da u svom snu prožme i savlada svim snagama svoga duha ovaj svet prostora, njegovu tamnu svemoć što pravi one crteže po prašini, duboko u našem nesvesnom biću. Ova nagonska odbrana koju je čovek rasprostro ispod svojih nogu početak je, u nečem opštem, ličnog viđenja života još uvek kao svetinje. Postavši nomad koji tka svoje nebeske i zemaljske vrtove, on je mogao da svoje rajske slike, ćilime, nosi sa sobom. Oni su bili ispisani znacima namenjenim čulno budnim ljudima, jer simbol uvek ima nešto što se ne saopštava kroz razum.
Drvo života ili rajsko drvo koje se u narodu pojevljuje kao drvo "zapis"; jabuka saznanja dobra i zla samo je plod tabuisanog drveta na koje se niko ne penje bez preke potrebe. Duše predaka borave u njegovoj krošnji-možda zmaj-zmija iz Biblije koja se očuvala u priči o zmiji kućanici koja živi pod pragom. Urokljivo oko, škorpija, ptice, rogovi ovna, narovi, cvetanje i opadanje pupoljaka, kornjača, sav nemi jezik prirode sa posebnim lišćem, poljima, krdima i mesečinom, sve je to utisak kosmičkog za one koji taj govor čuju kroz poniranje u same sebe. Simbol ne govori o tome šta svet jeste nego šta on za nas koji smo njime okruženi, znači.
Crteži simboli, u nama obeležavaju prostor između "ovde" i "tamo". Ovdašnje živimo, ono tamo imamo u doživljaju. Prvo je naše, drugo je nešto tuđe. Jedno je svet, a drugo je duša koja se u čoveku ostvaruje kroz umetnost, odjek dalekih prostora što vesele i rastužuju, uznemiruju i blaže, opominju na prošlo i ono neopozivo.
Kroz simbol se probija svest petogodišnjeg deteta koje je videlo smrt rođaka, ono iznenada shvata kako nešto što je izgledalo besmrtno postaje materija koja, kao stvar, zauzima prostor, i to ga čini usamljenim, iznenada odvojenim od sveta.
Još jači osećaj prolaznosti javlja se onda kad je čovek, umesto po zemlji, krenuo da crta po stenama pećina, da oslikava vaze koje svojom oblinom podsećaju na kružne kosmičke tokove, zatim da je sliku stavio na zid i na njoj otkrio perspektivu, definitivno uobličavanje zemaljskog prostora i sopstvene konačnosti. Napustio je mitsko i okrenuo se fantastičnom. Nestala je slika večnosti, jer je slikar bio opterećen svojom propadljivom sudbinom onog koji jedini u živom svetu ima svest o sebi kao "slamki koja misli".
Zmajevi koji su se krilatili na ćilimima, još malo su se šepurili pre nego što bi ih pogodilo koplje sveca Đorđa, da bi pošto je slikar počeo da mašta o trodimenzionalnom prostoru, pobegli u svetove gde ne vlada euklidovska matematika, gde se dve prave ne seku u beskonačnosti.