Još se nisu čestito ni "osušile" farbe i lakovi sa slika njegove prethodne samostalne izložbe u Salonu Muzeja savremene umetnosti 2000. godine, a beogradski slikar Mihailo M. Petković (1958) serijom svojih novih radova na papiru nastalih u toku protekle godine, još jednom potvrduje da njegov radom stečen ugled nije bio slučajan i bez osnova. Kao što je i do sada bio prepoznatljiv po svom osobenom slikarskom jeziku, gde je bezpogovorno podsticao istraživanja i maštovita poigravanja unutar slikarske materije kao i u primeni različitih tehnika i metoda rada, tako je i ovog puta Petković nastavio u svom prepoznatljivom maniru, naravno ovog puta nešto drugačijem od prethodno viđenog.
Na prvom mestu, ono što bi istakli kao zajednički imenitelj prethodnih i novih, ovde izloženih radova, jeste jasan i čvrst koncept predmetnosti slike, odnosno rada sa materijalom i materijalom na "pravljenju" slika. Od početka osamdesetih kada radi prevashodno tzv. akademsku varijantu enformela, preko fenomena belog i baroknog kombinovanja i razigravanja predmetnog i materijalnog, do konačnog povratka samoj tvari ( kanapu, juti, pesku, uljanoj boji, drvetu ili nekoj drugoj aplikaciji ), Petković je gotovo uvek ostao dosledan apstraktnom načinu rešavanja plastičkih, pikturalnih problema, razume se, unutar ličnog intelektualnog i emotivnog pristupa činu stvaranja ( zapravo u Petkovićevom slučaju ne slikanja - stvaranja, nego slikanja - pravljenja
"prostorno-predmetnih" ostvarenja ). Rekli bismo da je Petkoviću tzv. bespredmetno bilo i ostalo fenomen-imperativ u stvaranju (pravljenju), odnosno da je to svojevrsno "magnetno polje" za likovnu izražajnost koja najviše odgovara njegovom senzibilitetu i misaonom sklopu.
Razigran gest i bogatstvo u radu sa materijom i materijalima, jasno se prepoznaju u najnovijim Petkovićevim radovima rađenih kombinovanom tehnikom. Ovog puta autor se opredelio za papir kao njihov osnovni nosilac. Uslovno bi mogli ovih novih trideset i dva ostvarenja svrstati u dve grupe, mada je njihova slikarska morfologija ujednačena i zasnovana na jednom konceptu. Za Petkovića je vrlo važno da on sve predmete koje stavlja na površinu/podlogu prevashodno bira prema tome kako ih prethodno "slikarski" video, a da ih sve potom oblikuje i razrađuje kao iskusan slikar. U naletu i stvaralačkom zamajcu, kada ga je materija povukla a ideja ubrzala u radu, Petković sa već uveliko izgrađenim osećajem za kompozitnu uređenost, uspeva da prepoznatljive "lajt-motive" pravilno rasporedi na nekoliko dela u nizu ( bilo da su to gusti nanosi boje, vertikalni ili horizontalni široki potezi crne, plošne crvene, crne ili okeraste partije, novinski isečci i sl.). Na taj način umetnik ne dozvoljava sebi iznenadna ili ishitrena udaljavanja od ideje, od koncepta kojeg se pridržava u radu, mada mu, s druge strane, bogatstvo slikarske materije i materijala daju povod da se maštovito poigra sa elementima slike-tvari, ali i da bez opterećenja sprovede svoju "slikarsku misao" od početka do kraja. Udubljen u misli i predan radu u svom ateljeu, Petković postupno gradi svoj mikrokosmički svet slike-tvari-predmeta, otvarajući posmatraču široko polje jednog tajnovitog asocijativno apstraktnog i organskog sveta.
Petkovićeva odluka da svoju likovnu "misaonost" uobliči serijom svojih novih radova na papiru, neminovno je morala da dovede do očekivanog ishoda - a to je uspešno zaokružena stvaralačka veština jednog umetnika. Pored toga što je nastavio da razrađuje i obogaćuje svoju slikarsku morfologiju do krajnje studioznosti, što je dozvoljavao svojoj nesputanoj i ničim ograničenoj stvaralačkoj pripodi da se razmahne onda kada je osetio da ona mora "da progovori" iz njega i na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, što je ostao dosledan sebi i posvećen umetnosti do kraja, Mihailo Petković je i ovog puta opravdao očekivanja i pokazao da je vremenski razmak izmedu dva samostalna nastupa višestruko plodan i koristan. Zato se on i ne utrkuje u nizanju što dužih biografskih ili bibliografskih jedinica, nego predstavlja rezultate svoga rada onda kada za to postoje zaista opravdani i jaki razlozi.
Najnoviji radovi ( na papiru ) Mihaila Petkovića dovoljan su razlog da se o njemu i njegovom radu gleda sa pohvalom i dobrim izgledima u budućnosti.

Petar Petrović