Dodir svetla

Godine 1993. Ilija Krković je prvi put napravio izložbu koja je cela bila nastala isključivo iz njegovog metafizičkog i ezoterijskog usmerenja i prikazivala unutrašnju radost tragaoca na putu istine, putu svetla. To su bile ogromne slike koje su izračivale svetlost. Tonovi plave, ružičaste i žute su bili misao, milost i svetlo, sliveni u jednu harmoniju, u jednu melodiju, koja nije pevala glavi, već srcu; nju nije bilo moguće intelektualno analizirati, formalistički secirati i, uopšte, potčiniti je bilo kom sistemu i bilo kakvom skupu opštepoznatih i opštepriznatih tvrdnji, procena i zaključaka, koje tako rado sakupljamo po fijokama naše pameti, da bi govorile umesto nas onda, kad naša sopstvena srca ostanu gluva i nema.

To je bio period najgoreg rata u Hrvatskoj, potpunih sankcija nad Jugoslavijom - Beograd, izobličen od mraka koji se lepio i razmazivao po svemu živom i neživom. Na mraku je nicao strah, vrežeći se tako brzo, kao ono šiblje što je okruživalo zamak Trnove Ružice. Lica, knjige, razgovori, slike, sve je postajalo muklo i tmasto, ulepljeno mrakom, podsticano neprestanim ubodima tog trnja straha, straha od gubljenja tla, straha od sveta paklenih snova koji se upravo stvarao i u kome još nismo umeli da funkcionišemo. U toj turobnoj bezbojnosti (a još je bila i kasna jesen), najednom su se pojavili Ilijini koloriti, svetli i zračni. Pozdravljajli su iz Knez Mihailove ulice sunce, svedočeći o autorovom radosnom prepoznavanju sopstvenog puta. Ono što je bilo filosofsko opredeljenje, postalo je izvor života. U situaciji koja je iznenada odsekla komunikaciju, dojučerašnje neophodnosti pretvorila u luksuz, nenormalno u svakodnevno, a teorijske istine u životne laži, dotadašnje Ilijino filozofsko nepoverenje u ovosvetske vrednosti pretvorilo se u živo spoznatu unutarnju istinu i svest o neminovnosti potrage za apsolutnim.

Kada su Junga pitali da li veruje u postojanje Boga, odgovorio je: "Ja ne verujem - ja znam da Bog postoji". Znanje o izvesnosti apsolutnog, metafizičko znanje, nije na ovaj ili onaj način potvrđena i usvojena činjenica, spakovana u odgovarajući moždani pregradak. To je spoznaja - ožiljak ili žig, koji bljesak istine ureže istovremeno u sve vidljive i nevidljive delove našeg bića. Metafizičko znanje se ne dokazuje i ne objašnjava; u njega se ne sumnja, jer nije ni logično - ono se jednostavno zna, ili se u njega ne može ni verovati. Jednom stečeno, ono postaje neotuđivi i najdragoceniji deo našeg bića, jer je to dragulj večnosti, delom zaslužen, a delom poklonjen i spušten u nas, da postane jedini deo našeg životnog sistema koji nema svoju suprotnost, koji se ne menja i ne propada, kao vodič i zaštita na putu do stapanja sa apsolutnim. Jednom osvešćena želja za stapanjem sa apsolutnim, rasplamsana spoznajom njegovog postojanja, postaje isključivi razlog bivanja i delovanja pa, prema tome, i umetničkog stvaranja.

Prema metafizičkoj ideologiji, rad je zaista umetnički jedino ako je nastao ne iz obične ovosvetske želje, već iz umetnikove čežnje za apsolutom, a umetničko delo ostaje kao dokaz umetnikove orfejske žudnje i spoznaje tog drugog sveta, da bude putokaz ostalima koji put traže. Na koji će se način i u kolikoj meri put i univerzalna istina očitovati u samom delu, zavisi od čistote umetnikovog stvaralačkog poriva, od stupnja njegovog duhovnog napretka i osvešćenosti, od njegovog obrazovanja i od kulture iz koje se izražava.

Ilijino metafizičko stvaralaštvo počelo je kao pozdrav svetlu, iskazan uljanom bojom i predstavama i sredstvima nastalim kombinovanjem zapadnjačkog likovnog obrazovanja i budističke i jogističke misli. Sa svakom novom izložbom, ono je zadržavalo stalno isto usmerenje, kao što je stalno isti i put po kome autor korača, ali su se teme i način izražavanja neprestano menjajli, kao što se neprestano menja mesto na kome se putnik nalazi.

Ispočetka nedefinisana žudnja za apsolutom, vrlo brzo je našla svoj izraz u ranohrišćanskoj misli i Ilija njenim jezikom govori i u svojoj poslednjoj izložbi. Ali njegova dela nikad nisu bila i nisu ilustracija filosofije - to su unutarnje spoznaje, urezi svetla, koji su dobili svoju likovnu formu. Crteži sa ove izložbe ništa ne opisuju i ne objašnjavaju. To su arhetipski oblici koji se kroz namernu smenu svetlog i tamnog obraćaju iskri božanskog čoveka u nama, ukoliko je još posedujemo, ukoliko je svojom nadmenošću, pohlepama, zavistima i neverama još nismo zgasnuli i pretvorili u ugalj.

Umetnik koji govori o sebi prirodno bira izraz koji ga pokazuje, on ističe svoj potez, karakter itd. Umetnik koji prikazuje poruke drugog sveta, isto tako prirodno, sebe apstrahuje, jer njegovo stvaralaštvo nije o njemu; on je samo prenosnik, koji sve svoje sposobnosti i znanje stavlja u funkciju te uloge. Da bi u potpunosti apstrahovao sebe od svog dela, Iv Klajn je pronalazio hiljade načina da se distancira od platna, pretvarajući ponekad čin stvaranja u nešto što je, sa strane gledano, izgledalo suludo; londonski Pakistanac, Aniš Kapur, iz istih razloga svoje skulpture zasipa gomilama praškastog pigmenta koji pokriva i čini nevidljivim sve autorove intervencije, čineći čak da predmeti gube jasan obris i definisan oblik i pritom zaista često deluju kao hologrami poslati iz drugog sveta; Ilija Krković crteže pravi raspršujući boju iznad papira preko šablona od novina i kartona - od kapljica tuša slučajnih veličina, palih sa velike visine, oblici trepere, deluju krhko i čini se kao da su se mrljice svetla i tame same rasporedile u kompoziciju savršene ali osetljive harmonije, koju bi mogla da poremeti čak i preglasna misao ili nečist pogled.

Delo koje ne živi nezavisno od svog autora i koje ga prikazuje, ne može biti svetionik Univerzalne Istine, već je prikaz ovog sveta i to neobjektivan, dakle, laž. Jer je po definiciji nemoguće objektivno sagledati i prikazati ono što je deo nas ili čega smo mi deo, pošto je nemoguće uspostaviti neophodnu distancu. Zato osnovni zahtevi koje Ilija u svom stvaranju sebi zadaje glase: poštuj harmoniju, utišaj sebe, ne prenosi sebe u delo. Onoliko, koliko je to čoveku moguće.

Milica Krković