Radomir Branisavljević
Rođen 1953. godine u Beogradu.
Diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
Član ULUS-a i ULUPUDS-a. Samostalni umetnik.
Živi i radi u Beogradu.

Samostalne izložbe:
1990. Galerija Fakulteta likovnih umetnosti, Beograd
1993. Galerija Kulturnog centra,Beograd
Izložbeni paviljon "Knjaz Miloš", Aranđelovac
2000. Jugoslovenska galerija umetničkih dela - Galerija "Andrićev venac", Beograd
Galerija ULUS, Beograd
2003. Centar za kulturu, Lazarevac
2007. Galerija ULUS, Beograd

Kolektivne izložbe:
Izlagao na svim značajnijim kolektivnim izložbama

Kolonije:
1993. 28. simpozijum skulpture "Beli Venčac", Aranđelovac
1997. Simpozijum skulpture u drvetu, Svilajnac
2001. Vajarska radionica "Ada", Beograd

Nagrade:
Nagrada na prolećnoj izložbi ULUS-a 1995. - Zlatno dleto
Godišnja nagrada ULUPUDS-a 2002.
Nagrada za skulpturu na 18. oktobarskom likovnom salonu (Kovin)
Nagrada za skulpturu na 20. oktobarskom likovnom salonu (Kovin)

Etika klesara

Jezik same smrti nepoznat je čoveku; samo jezikom života on može da govori. (Karlo Ostojić)

Radomir Branisavljević spada u red naših najznačajnijih skulptora klasičnog izraza. Njegovu koncepciju nije dovela u pitanje eksperimentalna estetika objektne umetnosti, asamblaža ili instalacije. Premda se kao stari majstori, izražava u kamenu i drvetu, on je krajnje moderan, pa i ispred vremena, poput Brankusija i Pikasa. Milo Milunović je rekao da ne postoji stara i moderna, već samo dobra i loša umetnost. U tom smislu Branisavljević u svojoj optici prelama i sintetiše različite umetničke pojave. Njegova kamerna dela, višeslojna po simbolici, u srazmeri su s dlanom i ljudskim telom. Umetnik kleše prirodne oblike nalik pticama, ribama i gmizavcima. Organske preobražaje, odbacivanja fizičkih i duhovnih košuljica, izražava, paradoksalno, u najtrajnijem materijalu, čime doseže idealno i mitsko.
U radu ovog skulptora ima nečeg kanonskog jer stvara na način drevnih Egipćana. Njegove skulpture su svedene, sabijene i napete po formi. O umetnosti misli kao o etičkoj disciplini, pa se s pravom možemo upitati nije li stvaralac takve izražajne snage, preciznosti i skrušenosti čovek posebnog kova. Drugim rečima, ne bira li materijal umetnika, a ne umetnik materijal. Čistota tih formi je u srazmeri sa jednostavnošću umetnikovog karaktera. Apstraktni oblici su za njega ogoljeni arhetipovi i simboli kojima se ništa ne može ni dodati ni oduzeti. On polazi od ideje da je apstrakcija bliska savršenstvu, ali da ne postoji apstraktna umetnost, jer sve već postoji u prirodi i u umetnosti. Stvaralaštvo zato ne može da bude mentalno, konceptualno, već samo organsko.
Skulpture Radomira Branisavljevića su vibrantne, ispunjene energijom, poseduju latentni pokret, kvalitet veoma redak u umetnosti. Na Dalekom istoku, kao u plemenskom, animističkom i šamanskom odnosu prema svetu, svaki oblik u prirodi i svaki predmet su ispunjeni duhom, životna sila (ki) protiče na svim nivoima stvarnosti. U tom smislu nove Branisavljevićeve skulpture otkrivaju drevni svet mitskih bića srpskih predanja, nešto zapretano i samo naše. Pandemonijum pištavaca, vrištavaca, drekavaca, puzavaca i penjača iz vode i zemlje, odnosilaca duša i noćnica, bića koja potiču iz sva četiri elementa, pokrenut je da prizove savremenog čoveka, homo faber-a, prirodi i izvoru. U taj svet se ne može ući kao na koncert ili na internet. Do njega dopire samo intuicija neodvojiva od prirode ili sećanje na bakine priče iz detinjstva. Zato u ovim radovima ima nečeg zastrašujućeg, gotovo svetog, izvan prostora i vremena, nešto što može da otkrije samo posvećenik koji se odrekao želja i iluzija ovog sveta.
Radomir Branisavljević je Robinzon koji, umesto Petka, otkriva htonski, podzemni svet srpskih živuljki. Malo kome je dopušteno da ovlada nemuštim jezikom i sazna njegove tajne. On je video i dozvao čudovišta, ali ga ona nisu povredila. Nije li umetnik time iznad mitskog heroja koji, da bi zadobio milost, mora da se bori i ubije zver. Ne poznaje li ovaj klesar tajnu života bolje od ratnika i sveštenika!

Dejan Đorić