TELO, VODA, SVETLOST

"Traganje za Svetlošću" Radmile Stepanović sazrevajuće je nadilaženje Aktova (1991), tela u strastima (=stradanjima) i ranama duše (krvave mrlje na crnobeloj nagoti stradalne telesnosti). Krhkost materijala, kombinovanost tehnika (akrilik, tuš i pero, pastel, akvarel i olovka na cepanom i naslojavanom kartonu, prelepljivanje prozirnim papirom), kao i više­sloj­nost telesnih aura na aktovima "Traganja" organski su izraz bezdane mnogoslojnosti i složene krhkosti čovekove u drami egzistencije otrovane Grehom i tragičkom Palošću svega. Otuda i potresna ekspresivnost nemušto zgrčenih, necelovitih, bezglavih tela (odsustvo glave je apofatički izraz, kako Stida umetnicinog zbog ontološke nečistote čovekove, tako i tragizma grehom dekonstruisane ličnosti!) i njihove tamne nagote (boje tela su boje duše, jer "duša obavija telo"!), izbrazdane, išibane, s leđa, crnim energijama Palosti (naročito u prvim slikama "Traganja").

Ali, čudo je tu: Tela "Traganja za Svetlošću" više ne padaju, skamenjena u grču oča­janja, već su u pokretu (=podvigu) očišćenja Vodom ("Plivači", "Kupači"), isceljenja Svetlošću, uspravljanja u Svetlost. Čovek je, čak i u najdubljem padu svoje čovečnosti, slobodni plivač i ronilac u strujama Ljubavi Božije, koju, po meri svoje otvorenosti za nju, oseća nekada kao Vodu Brodoloma, nekad kao Vodu Očišćenja i Isceljenja, a nekada kao Svetlost Prosvetljenja i Spasenja: u duhovnom preporođenju čovek se kroz Vodu Duha (Blagodati) i Vodu Suza (Pokajanja) rađa iznova, nag u zenicama Božijim, i zaodeva, Darom sviše, u Svetlost, postajući "nova tvar". Akt je, zato, idealna forma za ispovedanje tajne Isceljenja i Preobraženja Ličnosti.

Aure Tela su emanacije unutarnjih apokalipsi (=otkrivenja) duše u susretu sa Svetlošću: crna aura tajne palosti i protivljenja, crvena aura tajne strasti i raslabljenosti, plava aura tajne Vode kao Suza Pokajanja i Očišćenja. Svetlost (Bela Aura) nije od čoveka, niti od tvari, ona dolazi "od Spolja", ona je Nestvorena, i probijajući se kroz grehovnu zatvorenost čoveka (crna aura), prosijava, potom, iznutra, iz samih tela, po meri njihovoga očišćenja, kao njihov (novi) Život. Telo se pritom ne dematerijalizuje, ne ukida u ime "duhovnog načela" već se, naprotiv, isceljujući se od apstraktnosti, preobražava iznutra i uobličava spolja: u približavanju Svetlosti, to, s početka bezglavo i zgrčeno Telo uspravlja se iz stanja egzistencijalne zgrčenosti i učaurenosti, isceljuje se i ocelovljuje, dobijajući svoju glavu, svoj celoviti oblik Lice (koje se, istina, u završnoj slici "Traganja" tek nazire, kao u najavi). Put ka Svetlosti je put ka Licu: put uspravljanja u Ličnost nije put pobune već put smiravanja. Otkrivanje istine Ličnosti , tako tragično odsutne iz kulta i kulture Savremenosti i njenih umeća i umetnosti, tajanstveni je ritam Aktova "Traganja za Svetlošću".

Pad čovekov nije telesni, već duhovni (događaj). Telo čovekovo, krasota nad krasotama tvorevine Božije, nije nečisto po sebi, već je to iznutra, od uma i srca. Nije telo "tamnica duše", već je, paradoksalno, duša samooskrnavljena svojom zloupotrebom slobode "tamnica tela": zato je i Očišćenje Isceljenje duhovni događaj, praznik obnove ličnosti, koji se zbiva iznutra (u susretu slobode čovekove i Ljubavi Božije), a ne spolja. Suze Pokajanja teku iz srca, kao voda očišćenja, mističkog omivanja, otvaranja Tela za Svetlost. Zato, u Telu čovekovom ne vidimo Pad, već pre svega tajnu Boga Koji je toliko zavoleo telo da je i Sam postao Telo. Predanje Crkve od Istoka - Pravoslavlja jeste Predanje Tela (Tela očovečenog Boga i tela oboženog čoveka), Vode Žive (Vode Očišćenja od duhovne smrti u Krštenju i Vode Suza, preumljenja ličnosti u Pod­vižništvu), i Svetlosti Nestvorene (Svetlosti Prosvetljenja koje je Život i Spasenje). Telo, Voda i Svetlost , kao žižne tačke "Traganje za Svetlošću", nisu apstraktne "teme" kojima se Stepanovićeva "bavi", već vrtoglave Tajne Života u koje se ona neljubopitljivo pogružava, odbacujući kao lukavu pomisao svako metafizičko: "Zašto?".

Duše, od detinjstva, ulovljene mirisom uljanih boja iz "ateljea" svoga oca sveštenika Crkve i služitelja Svetlosti, za Tajnu Slikarstva kao samopoznanjskog Sa/stvaralaštva "Prvoslikaru Neba i zemlje", Radmila Stepanović je svojim "Traganjem za Svetlošću" tiha učesnica u tajanstvenoj litiji najraznorodnijih svetlotražitelja od Rubljova i Đota do Van Goga i Šumanovića, u saboru slikarskih žeđi za istom Svetlošću Tihom, Koja Svojim zracima - nestvorenim energijama i logosima, prosvetljuje sve i sija u svemu, i Život je svega, i tama je ne obuzima (Jn. 1, 5).