Radivoje ĐUROVIĆ

Rođen u Beogradu 1950. Akademiju likovnih umetnosti, slikarski odsek, završio 1974, a postdiplomske studije 1978. godine u Beogradu u klasi Prof Stojana Ćelića. Ćlan ULUS-a od 1975. godine.

Na kolektivnim izložbama izlaže od 1975 godine.

Samostalne izložbe:

1976. Kolarčev narodni univerzitet, Beograd, slike i crteži.
1979. Grafički kolektiv, Beograd, crteži.
1982. Galerija 18. septembar, Niksić, slike i crteži.
1986. Kolarčev narodni univerzitet, Beograd, slike.
1993. Grafički kolektiv, Beograd, kolaži.
1999. Galerija ULUS, Beograd, slike.

Nagrade:

Nagrada SIZ-a kulture Beograda za najbolju samostalnu izložbu u 1986. god.
Nagrada Oktobarskog salona za slikarstvo 1989. godine.

Novije slike

Posle svega, postmodernističke rasprave i diskusije postaju poput nejasnog sećanja, a modernizam nekako ostaje, pojavljuje se novi termin da bi uičestvovao u njegovom upornom opstanku. Reč je o terminu altmodernizam. Altmodernizam teži da ispita savremeno stvaranje koje ponovo dobija (ili nikada nije ni gubilo) modernističko obeležje.

Da Ii je ovo prikladan okvir za razumevanje slikarskog rada Radivoja Đurovića? Stvaralaštva koje se, izgleda, tokom godina vrlo malo menjalo, već je pre sledilo svoju neumoljivu logiku.

Slikarskog stila koji ističe značaj slikarske veštine i koji podstiče posmatračev pogled da polako prelazi preko površine slikarskog platna. Dok oko luta površinom, doživljava neku vrstu plitkog, zatalasanog prostora, koji iako nestašan, takode izgleda i izuzetno kontrolisan slikarevom prefinjenošću. Vrsta plitkog prostora svojim talasanjem podseća na prostor analitičkog kubizma (modernističkog trenutka, ako ga je ikad bilo). Insistiranje na svedenim sredstvima, ponekad su slike praktično monohromatske, samo na tonskim promenama, podseća posmatrača na minimalizam i potragu za monohromatskim slikarstvom (svakako još jednom modernističkom odlikom).Dok ove slike mogu da podsete posmatrača na ranije modernističke momente, one se ne pojavljuju da bi ih citirale, niti se pojavljuju kao ironijske. Naprotiv, ove slike su tu da bi postojale u jednoj vrsti paralelnog univerzuma, gde logika njihovog stvaranja i razvoja u ciklusima apsolutno preovlađuje nad bilo kakvim upućivanjem na nešto van njih samih. U ovom stvaralaštvu javljaju se i krajnja preciznost i poricanje. Preciznost je očigledna u umetničkom radu i obraćanju pažnje na finije detalje na slikama. Poricanje se javlja kroz razumevanje onog što je izostavljeno (komplikacije, stilska raznovrsnost, naslovi). Ove osobine takođe mogu pomoći da se objasni kako su malo vidljivih posledica imale nove sredine na slikarevo stvaranje. Poslednjih nekoliko godina umetnik je bio otrgnut iz svoje sredine, odprilike četiri godine živeo je i radio u Londonu, a sada se vratio u svoj rodni Beograd.

Isprva iznenađuje što na takve promene nije snažno odgovorio u svom izrazu, posebno kada su političke, ekonomske i socijalne strukture u stanju prelaza. Ipak, bilo bi teško raspoznati koja su dela napravljena u Londonu, a koja u Beogradu. Pre će biti da se slikar povukao u utočiste ateljea da stvara dela nezavisno od toga gde se atelje trenutno nalazi. Možda je i ovo deo altermodernističkog načina razmišljanja, koji je sklon da odgovori na promenu i neizvesnost svojim ličnim oružjem unutrašnje logike. Ovim međutim ne sugerišemo da ove slike postoje kao apstraktni i autonomni entiteti, jasno je da one to nisu, već su pre u vezi sa iskustvom savremenog grada. Opšti pojam grada je ono sto ih inspiriše pre nego razlike medu njima.

Stiven KARTER, slikar, London