Svi izloženi radovi nastali su tokom poslednje četiri godine. lzvedeni su u bojenoj terakoti postupkom građenja skulpture od zasebno oblikovanih delova. Boja je nanošena na vec pečenu glinu, a bojenje je izvedeno nekom vrstom patiniranja bojenim pigmentima, koji su naknadno fiksirani. Ređe sam, da bih podvukla ekspresiju nekog detalja, koristila akrilne boje.

Ovde izloženi radovi predstavljaju pokušaj da nađem odnos između veličine skulpture, načina modelovanja njene materije i prostora kojim je okružena. Ta tri načina izražavanja su i jedini kojima vajar raspolaže pri izvođenju skulpture.

U svim skulpturama koje sam ovde izložila pokušavam da akcenat prenesem na delovanje samog prostora. On je po svojoj prirodi čulno nepristupačan. Svest o njemu se javlja samo ako vajar uspe da je izazove odnosom veličine skulpture spram prostora i načinom njenog modelovanja.

Izložene skulpture su pokušaj da izrazim doživljaj navedenih odnosa.

Te odnose sam sticala menjanjem podneblja i okruženja prilikom mnogobrojnih studijskih putovanja. Sku­Ipture bi trebalo da izraze i doživljaje koje sam ponela iz susreta sa različitim kulturama. Njihova arhitektura i skulptura su za mene bile pravi doživljaj.

Bavim se portretom, reljefom i punom plastikom.

Pri izradi portreta blagim uprošćavanjem oblika i neznatnim smanjivanjem osnovne mase skulpture pokušavam da postignem ravnotežu odnosa između materije i prostora. Za vreme dok tražim karakter osobe čiji portret oblikujem, pazim da u nekoj meri sačuvam i svest o prostoru kojim je okružena.

Kada skulpturu izvodim punom plastikom, na njoj radim sve dotle dok ne postignem da ona u željenoj meri u meni izazove svest o prostoru, kojim je okružena, kojim se prožima, ili koji obuhvata. Pokušavam da ona svojim oblikom asocira na viđeno u prirodi, ili viđeno na nekoj fotografiji, koja me je privukla odnosom materija-prostor, koji je na njoj prikazan.

Kod reljefa za nemodelovanu površinu kojom se dočarava prostor, uzimam belu medijapan ploču, da bih po­dvukla razliku između prirode materije i prostora koji je obuhvata. Način je pozajmljen od slikarstva ikona. Ono za prikazivanje prostora uzima zlatnu pozadinu koja se samom materijom razlikuje od bojama izvedene figure.

Za izvođenje reljefa koristim kompozicije ornamentom. On je ujedno i najstariji i najjasniji način komponova­nja u likovnoj umetnosti. Kao i kod apstraktne slike, ornament eliminiše prikazivački momenat, da bi pažnju vezao za sam način ostvarivanja prostornog reda.

Skulptura je samo jedna od grana danas velike i raznolike oblasti manifestacija Ijudskog duha, kojom se kao sredstvom međuljudske komunikacije prenosi slika sveta samog umetnika u koju su utkani i ličnost umetnika, i vreme, i okruženje u kome je izgrađena.

I skulptura, kao i sve ostale grane umetnosti ima svoje teme i sadržaje, materijale koji se koriste za njeno izvođenje, a ima i svoj domet prostiranja i ograničen broj svojih izražajnih mogućnosti.

Među svim granama umetnosti, skulptura je jedina koja deluje samim načinom svoga postojanja. Mora da ispolji svoju sopstvenu strukturu - svoju materiju, prostor kojim je obuhvaćena i veličinu u kojoj se javlja. Način njenog postojanja je način postojanja svega u kosmosu. Njome poslata poruka je čoveku odmah razumljiva. On je još od rođenja navikao da prima i tumači poruke koje mu šalje materija.

Sve te poruke se prihvataju bez racionalne analize. Odmah se usvajaju i priključuju svom sopstvenom životnom iskustvu, kao što se prima i sve ostalo što donosi sam život.

Sem što na čoveka deluje na najneposredniji način, skulptura postaje i njegovo prvo izražajno sredstvo.

Svoje prve pomoćne alatke i svoje prvo oružje on izvodi preoblikovanjem materije nađene u prirodi. On je kao prvo živo biće na zemlji započeo preoblikovanjem materije iz svog okruženja, načinom koji u sebi nosi potencijalnu mogućnost svoga daljeg razvoja.

Prvo preoblikovanje materije dogodilo se još u diluvijumu.

U paleolitu se rodila svest da se materija može preoblikovati u prepoznatljive oblike koji se sreću u prirodi. Nastale su prve male skulpture, koje predstavljaju ženu iIi čoveka, iIi samo njihove glavice iIi figurice životi­nja.

Skulptura se pojavila kao prvi oblik umetnosti i prvo izražajno sredstvo čoveka. Red u vidu ornamenta zabe­ležen je na malim pločicama načinjenim od kamena, životinjske kosti iIi gline. Kasnije će se najčešće ornament nanositi utiskivanjem ili plastičnim izvođenjem na zidovima keramičkog posuđa.

U neolitu, u kulturi megalitskih spomenika, u Bretanji, podignuti su kilometarski nizovi menhira - neobra­đenih kamenih stubova koji su slagani po ritmu materija i međuprostor. Prostor više nije celovit, javlja se kao rastojanje.

U Engleskoj su od menhira ostvareni čitavi prostorni ornamenti - kromleci. Najčuveniji je onaj u Stounhendžu.

Kromleke čine prstenasti redovi menhira, slagani na međusobnom prostornom rastojanju. Prsteni leže jedan unutar drugog na različitom rastojanju između sebe. Gledani na snimku načinjenom odozgo, izazivaju svest o gotovo kosmičkom prostoru. Utisak kosmičkog prostora doživljava se vrlo retko. Nastaje u samoj prirodi, a inače ga može izazvati jedino skulptura posebnim načinom svog delovanja u prostoru.

Od skulpture pronađen prostorni red nizom i ritmičkim rastojanjem između pojedinačnih delova materije, kao i ostvarivanje reda ornamentom, koristile su sve stare kulture: Egipta, Grčke, Etrurije i Rima, kao jedino sre­dstvo komponovanja. U narodnoj i dekorativnoj umetnosti ostalo je kao isključiv način uvođenja prostornog reda među pojedinačnim oblicima, a i u likovnoj umetnosti se često i danas upotrebljava kao staro izražajno sredstvo. Podsetimo se dela Vazarelija i optičke umetnosti.

Sve grane umetnosti predstavljaju trajnu sponu među svojim savremenicima.

Svaki pojedinac na svoj način učestvuje u izgrađivanju slike sveta svoga vremena. Slike sveta koju svaki oblik umetnosti prenosi sa generacije na generaciju. Tako se umetnošću ostvaruje kontinuitet trajanja i jedinstvenost Ijudske zajednice.

Umetnost povezuje Ijude, ali svakom čoveku dopušta slobodu da na nju odgovori na svoj način. Ona nikad ne sprovodi duhovno ujednačavanje među Ijudima. Svaki čovek njenu poruku prima i usvaja na svoj način i dalje je u nekom drugom obliku prenosi kao svoju. Ona je stalni podsticaj na dalje stvaralaštvo.

Još Aristotel je smatrao da je priroda energija, i da je svet u večitom nastajanju i nestajanju. Mislio je da čovek umetnošću samo produžava delovanje prirode. Kao i priroda, i on oblikuje materiju, i kao i ona, od nje stvara uvek nove oblike. Zato je govorio da su priroda i umetnost glavne pokretačke sile sveta.

Bio je u pravu, jer ni priroda ni umetnost ne prenose racionalno, objektivno i eksperimentalno proverljivo i nepromenljivo saznanje o svetu, nego samo doživljaj o njemu. I priroda i umetnost uvek čuvaju neponovljivost i samosvojnost čovekove ličnosti i ostavljaju širom otvorena vrata za nastajanje novog.

Umetnost stalno na nov način traje još od vremena kada je pračovek postao čovek i produžiće da traje kao večita težnja za ostvarenjem jos nepostojećeg.

Rada Graovac