PAMTITI

I bez vesti / I bez hleba / I postojim

I u snu sanjamo. I u padu letimo. I vidimo neviđeni i čitamo nenapisano. I pitamo se, neupitani, u zvuku duboko mukli, bojom strasno glasni, linijom svezani za onkraj. U kamenu probuđeni, u glini prepečeni. Na mlečni put navareni, otisnuti u prašini povesne zbilje. razlažemo nedokučivo na kristale isplakane soli, misteriju suze. Prevršila!
Razbila se čaša naša? Pićemo iz ruke: crno mleko noći, zorom sniti, snom zoriti.
Javom presiti. Opisujemo nemoguće, do prepona utonuli u ovaj, jedan od mogućih svetova. Krug kredom na kiši. Oko pećine.
Na zidovima prizori iz lova. slike podviga. Naokolo tinjaju ognjišta. Čuvari vatre pripovedaju o drugom putovanju Odisejevom. I nagađaju - vest, kakva je, po koju se otisnuo. Neki su vrlo blizu odgonetke, ali to ne znaju. Neki nisu, ni oni to neće saznati. Jer umetnost je verovanje, značajnije od znanja, strasnije od žudnje, jače od razuma zakrivljenog vremenom poluraspada krvnih pločica. Tanana, kao prah sa krila leptira kupusara, vrelija od vatre, ljudskom mukom zažežene. Ispravlja pogled iznad bruke života, poniženja creva. Otkupljena večnost, bolno mrenje i ushićeno rađanje u mrtvom čvoru.

Žal što nismo zabludeli poput ostalih, bes što smo tačno videli - to je tajna muka ne samo jednog koji je progledao.
Jednim jedinim okom / videli smo svetove / tvrde i sive puteve / vode što mru od žeđi.
...
U tišini / dozvolićemo da spadne / teret koji smo smatrali svojim.

Slepi putnik na dobro uređenoj galiji, umetnost krijumčari istoriju u pamćenje. Bez nje, šarena povest se gubi u zakutcima ukrštenica limfe i krvi, enigmatskim piruetama zaludne ploti.
Preostaje biljno sada, budućnost atrofira u možda opet.
Istorija umetnosti? Umetnost istorije?
Sa vrha studene planine, Olimpa sačinjenog od sleđene praistorijske vode, gledamo veličanstveno porinuće kosmičkog Titanika, srcem u potpalublju, u mislima sa Hokusaijem.

Bliža istorija evropske umetnosti, ona koja počinje sa modernom umetnošću u prvim decenijama našeg (XX) veka, ukazuje nam se kao svojevrsni žrtvenik prepun svesno (ili neizbežno) prinetih darova.

Svesni svojih snova, eto, prineli smo svoje darove na ovoj SVETKOVINI SVESNOSTI. Svesno i neizbežno.
Umetnost izrasla iz kratkih pantalona umeća, ne prepoznaje se više u uobraženom oblikovanju stvari, niti kao podizvođač komplikovanih radova na redizajniranju stvarnosti. Ona je ta koja sabira duh, koja, umesto filozofije u komi, skuplja sve duhovne varijabile u konstantu svetla. Ona jeste.
Šta činiti: disati...nad snom bdeti...
I pamtiti.

Nikola Šindik