Ako danas, na početku novog milenijuma pogledamo kroz prozor galerije koja se renovira, pomislićemo: "Evo još jedne moderne izložbe".
Možda će neko od nas pomisliti: "Ovog puta se autor stvarno potrudio, trebalo je mnogo truda da se ovo postavi".
Neko ce reći: "Mislim da ovo danas nije više čak ni moderno"!
Ali, ako saznamo da se galerija istinski renovira a da je sve to ujedno i jedan umetnički projekat (?) , možda cemo reći da je na delu dosetka dovitljivog umetnika i snalažljivih galerista!
Čućemo: "On nije morao ništa da uradi da bi imao izložbu a oni i dok traje renoviranje imaju izložbu! Ha!"
Ili: "Ovo je konačno - apsolutno ništa!"
Ali umetnost ne bi ni opstala do današnjeg dana kad ne bi suštinski jedva čekala na ovakvu reakciju. Pri ovoj poslednjoj konstataciji tek smo na početku ili vratima dubine koja se zove ljudski duh. Mnogi će, čak i ako shvate, pri samoj pomisli u šta ulaze odustati i zadržati svoj mrzovoljni komentar kao štit, pritom neće ni shvatiti da se pred njima nalazilo ogledalo!
A ogledalo je neutralno i kao i uvek u njemu ne možemo da vidimo ništa više osim sebe i svog okruženja. Medjutim u tom istom ogledalu ako pogledamo bez straha sami sebi u oci, moći ćemo da vidimo mnogo! Shvatićemo da sve to što možemo videti u tom ogledalu je samo odraz nas samih, da nam je to ništavno i neutralno ogledalo pomoglo da shvatimo kakvi smo, ko smo i sta hoćemo? I nećemo se više ljutiti na ogledalo. I nećemo misliti da smo u njemu videli: "Konačno i apsolutno nista". Možda nećemo biti potpuno zadovoljni time što smo videli, ali ako ima još snage u nama, odlučićemo da otpočnemo
PROCES : RENOVIRANJA!