Tu blizu, na prvom susednom brdu od oboda grada živi Miroslav Babić: graditelj, zidar, stolar, drvodeljac, baštovan, crtač, slikar, vajar, pedagog, strastan čitač knjiga i njihov tumač.
On je na jednoj nepogodnoj, strmoj livadi pripremio teren za gradnju, napravio sebi uslove za život, zasadio trešnje, višnje i jabuke koje daju plodove. Miroslav ima umetničko-akademsko obrazovanje i dugogodišnju praksu slikanja i crtanja, ali se jednog dana zapitao, kada je rukama prebacivao tone i tone cigli, crepova, cementa i peska, greda i ostalog materijala: da li je slikanje ono čime se treba baviti, kada neko kao on ima sve ove ljudske darove, šta će mu bavljenje umetnošću?
Njegovi crteži upadljivo podsećaju na baštu iza njegove kuće, gde se nalaze uredno održavane leje zasada crnog i belog luka, boba, šargarepe, graška, krompira, paradajza, tikvica, zelene salate, kupusa...
Babićev radni dan počinje izlaskom sunca, dan nerada ugrožava život minijaturnog eko-sistema u kome ima mesta i za kućicu sa umiljatim psom.
Pred nama su radovi koje karakteriše nezavršenost, mogućnost za doradu, udar dleta, novi nanos boje, skidanje neravne površine - njegova radionica je prepuna parčadi materijala koji posvuda leže očekujući obradu.
Miroslav je čudna pojava, redak zver, rad ga čini srećnim i zadovoljnim, stoga za mene naslov ove izložbe nije iznenađenje.
Dajem sebi slobodu da tumačim da LIČNI KALENDAR označava njegovo uverenje da je on čestica svemira i deo kosmičkog reda i da u tom redu postoji njegov mikrodoprinos.

Nikola Vukosavljević