Mesta velike opasnosti Miloša Šobajića

Suprotnosti savremenog sveta, izražene kroz sve veću otuđenost čoveka bespomoćnog pred masmedijima, zakonima kompjuterske logike i stalnih promena, potiču umetnike da različito reaguju. Brojni su među njima oni koji nas upozoravaju na pesimističku budućnost, u kojoj će se definitivno izgubiti duhovne vrednosti, a nekontrolisani tehnološki napredak dovesti čovečanstvo do ekološke katastrofe. Svoj protest zbog takvih okolnosti oni manifestuju kroz besmislenost bilo kakvih estetskih formi i predskazuju smrt umetnosti. Jedan od onih koji ipak veruju da umetničko delo, pa i slika, može da održi neophodnu ravnotežu, da sačuva duhovni integritet ličnosti, jeste i Miloš Šobajić.

Stasavao u godinama studentskog pokreta i progona "crnog talasa" u srpskoj umetnosti, Šobajića je od samog početka poneo duhovni bunt, protest protivu uzurpatora slobode, bilo kojoj vrsti da pripadaju - onoj koja zakonom sile preti fizičkoj egzistenciji, ali i onoj prikrivenoj koja deformiše duh nemilosrdnim ritmom vremena i agresijom potrošačkog mentaliteta. Takav stav pretočio je u umetnički izraz, pri čemu je gotovo isključivi motiv njegovih razmišljanja čovek, njegova sudbina u savremenom ambijentu. Kao formalni sadržaj, od tog čoveka koji pokušava da opstane na "mestima velike opasnosti", na poslednjim slika­ma ostali su samo iskidani fragmenti - glava, šaka, noga - samo trag koji čovek ostavlja na stvarima koje ga okružuju.

Međutim, pravo uzbuđenje umetnika, reklo bi se, jeste uzbuđenje slikara pred belinom platna; u kreativnom činu koji izmaštane zastrašujuće prizore treba da prevede u silovite bojene akorde oplemenjenog zvuka. Ustvari, kao izraziti kolorista i nastavljač tradicije beogradske koloističke škole Šobajic svoju sliku gradi prvenstveno na hromatskim harmonijama, pri čemu dominira vedri kontrast crveno-plavo. U tom smislu osećajno nadvladava intelektualno, pa bi konačan cilj bio dovođenje na izgled raznorodnih detalja u sugestivan emocionalni sklad. Dodajmo, kao lični znak slikara javlja se specifična crvena boja, boja krvi. On se njom služi da podvuče tragiku unutrašnjeg haosa savremenog čoveka.

Srpsko slikarstvo na prelazu dva veka odvijalo se u znaku sučeljavanja dva ravnopravna faktora: lokalne tradicije i internacionalizacije Ta dva, često nepomirljiva shvatanja samo su se kod nekih umetnika susretala u srećnom odnosu, mireći formalnu, istorijsku, pa i metafizičku strukturu. U tom smislu, mogli bismo zaključiti upravo se kod Šobajića stekao takav dragocen moment njihovog uzajamnog oplođavanja. On je nesumnjivo u inostranstvu prepoznatljiv reprezentant srpskog slikarstva, a u domaćoj sredini Evropejac koji govori univerzalnim likovnim jezikom. Uz visok nivo umetničke kreacije, to mu obezbeđuje značajno mesto u inače bogatoj plejadi savremenih srpskih umetnika.

Beograd, marta 2006.