Miloš Šobajić je kao umetnik uvek u centru slikarskog uragana. Nemirnog je duha i poseduje kristalnu inteligenciju. U središtu njegove pažnje je istančano pletivo slike a sfumato rešava na moderan način. On nije slikar veltšmerca dvadeset prvog veka ni konformista.
Karl Rozenkranc, zaboravljeni Hegelov sledbenik, radikalizovao je teoriju devetnaestog veka. Filozofskim postavkama o lepoti, dobroti i istini suprotstavio je estetiku ružnog. Postavio je temelj za razumevanje umetnosti i omogućio prihvatanje erotike, fantastike, trivijalnosti, pornografije, utopije, avangarde i kiča. Šobajic u slikarstvo uvodi stil radikalne volje. Tragajući za onostranim, polazi od elementarnog odnosa lepog prema ružnom. Sa svakom novom slikom oslobađa se ideja Mediale i traga za višeznačnošću.
Slikarstvo se suočava sa jednim krucijalnim problemom. Podražavanje prirode i realizam su možda lažni jer iznose samo dobru stranu umetnosti, a ona je često istorija beščašća. Šobajić razmišlja o opštoj koncepciji umetnosti a celinu njegove apstraktne slike čine realistički detalji. Šta je zlo i ružno i kakva je sudbina slike, pitanja su koja postavlja svojim opusom.
Da li je mimezis danas zaista kompromitovan i treba Ii zaboraviti sve što je bilo u prošlosti? Šobajić je i intelektualac, pictor-doctus, koji smatra da je umetnik istraživač, neko ko sme i ume da postavlja ključna, nezaobilazna i najteža pitanja. Zato je njegova umetnost metafizička a ne zbog toga što vlada veštinom organizovanja boje i kompozicije. To danas nestaje i slikarstvo se povlači kao plemenito umeće pred banalnošću i jednoobraznošću opštih mesta. Njegovo slikarstvo je hrabro i nesputano do drskosti, vređa mediokritete i ukazuje da on veruje u umetnost. Njegova dela nas prepadaju mnogo više od miliona slika sa kojima se svakodnevno susrećemo. Duhovno uspavanog konzumenta svakodnevice sačekuje i budi. Kod malo savremenih umetnika srećemo takvu samosvest i odlučnost. Da bi neko razumeo slikarstvo Miloša Šobajica mora da poseduje osobine kao i sam slikar.
Dejan Đorić
