Rođena u Beogradu 1943. u porodici inženjera Krste Popovića. Gimnaziju završava 1961, udaje se godinu dana ranije, rađa ćerku Sunčicu, upisuje se na Arhitektonski fakultet. Zajedno sa V. Macurom uspešno radi veći broj konkursa. Godine 1968. dobijaju prvu nagradu za spomenik žrtvama zemljotresa u Skoplju. Na Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu je prim­ljena 1970. Uči dve godine u klasi Prof. Mirjane Mihać. Zatim godinu dana na Kraljevskoj umet­ničkoj akademiji u Londonu, pa opet u Beogradu gde 1977. magistrira kod Prof. Mladena Srbinovića.

Član je ULUSa od 1975. Boravi na Rodosu 1980. šest meseci kao stipendista Grčke vlade. Od sredine osamdesetih do 2003. ima školu crtanja. Ne pripada ni jednoj grupi, nema iza sebe kritičare i medije, nije umrežena - pripada samoj sebi. Tokom čitave karijere izlaže, slika i pro­daje. Njene se slike nalaze u Beogradu, Valjevu, Pirotu, Ženevi, Parizu, Londonu, Moskvi, Brislu, Kanadi, Hilandaru i Lozani. U statusu je istaknu­tog umetnika.

Izlaganje započinje 1973. na izIožbi crteža u izboru D. Lubarde. U Grafičkom kolektivu 1978. pravi izložbu koju smatra značajnom jer tada definiše svoju slikarsku orijentaciju, svoj stilski, tematski, simbolički i zanatski okvir. Tu prikazuje Parke (Hesperide) i Samotrački vrt, obe monohro­matski rađene 1975. U narednih desetak godina, pored ostalih nastaju Palatine i S one strane zida, obe iz 1984, slikane bogatom i širokom paletom.

Sledi izložba u Pirotu 1988. na kojoj prikazuje deo ove kolorističke transformacije. Uporedo sa tim varira jednu novu monohromatku liniju - žutu, kroz dvadestek slika - od kojih je sada, ovde, u ULUS-ovoj galeriji izložena samo jedna - Zlatne parke. U galeriji na Andrićevom vencu izlaže 1996. Nešto iza podneva, Leptis Magnu i još desetak platana rađenih u 100x100. Slaže brš­ljenovo lišće, žita, vinovu lozu, masline i šišarke

kao gnezda za boginje rađanja, sudbine, pobe­de, za čuvarke plodova i grifone. Ukrašava ih tračicama, dobacuje im zastavice dobrog. Zajedno sa temom slaže i boje. U Modernoj galer­iji u Vaijevu, 2001, prikazuje Pod bočnim vetrom, iz 1997, sliku kojom sa skepsom gleda na budućnost i Eolove ćudi iz 2001. u kojoj se , moguće, vetar poigrava vatrom.

Veruje da je slika umetnički predmet; da je slikarstvo lepa umetnost koja je oduvek bila defin­isana bojom i Iinijom, dvodimenzionalnošću, temom - čije je jedino sredstvo izražavanja likovni jezik, materijalom i zanatskim elementima. Veruje da je osnovni smisao umetnosti da sebe i druge učini kultivisanijim, plemenitijim, prosvećenijim, senzibilnijim, razumnijim, pristojnijim, otvorenijim - i prema drugima i prema sopstvenom ja. Nisu to estetski, već pre svega moralni nazori. Slika vrlo posvećeno i svesno.

Slikarstvom prestaje da se bavi jednog dana krajem jula. Kači vaijak na štafelaj, osvrće se po ateljeu sa nadom da će se stvari preokrenuti, da ce stići da završi dogovorenu izložbu do roka, silazi na ručak... U ateijeu ostaje 12 nedovršenih slika.

V.M.