OZARENJA SA JUGA

Ve ć nekoliko decenija Kemal Ramujkić, jedan od najprefinjenijih naših slikara figurativne orijentacije, vizuelno bogati i produbljuje svoj opsesivni svet. Kao svoje svetionike ovaj umetnik navodi Vatoa, Koroa i Beklina kod kojih su, kako sam kaze "figure božanski putnici atmos­fere, svetla i boje". Diveći se pomenutim umetnicima, Ramujkić je od najranije mladosti postao odan tradicionalnom slikarstvu, ali u jednoj meditativnoj usresređenosti i pesničkoj refleksiji.

Gusti magnetizam Kemalovih elegičnih čempresa mestimično isijavanje svetlosti oko njihovih krošnji, ta prelepa gozba sunca, krošnji i mirisa koji oko njih struje, odaju umetnikovu estetičnu otvorenost prema sredozemnoj svetlosti. I doista sve, baš sve je kod Ramujkića oplemenjeno tajanstvom Mediterana, jednim mediteranskim idealom lepote, te nadnaravnom aurom bajkovitom. Mi smo Južni Evropljani, mi smo mediteranske veroispovesti, potseća nas ovaj umetnik te da svetlost može isijati iz sebe samo onaj ko i sam ima svetlosti u duši.

Kemal Ramujkić vešto koristi iskustva divizionizma pariske škole kao derivata francuskog impresionizma. Gusti kratki potezi dočaravaju treperenje vazduha, onaj treperavi štimung lišća u krošnjama, vibriranje svetlosti u ustreptalom zraku, igru osunčanih prostora impresionističkim titranjem svetla sugeriše iluzija prostora. Njegovo slikarstvo računa sa velikom prostornošću, pri čemu intimizam kod njega taka prirodno prerasta u monumentalno. Imponuje monumentalna ozbiljnost Ramujkićevih velikih formata. To su slike sočne ali plemenite fakture poput emajla, stilski potpuno dorađene, sa delikatnom gamom zelene, plave, ljubičaste, oker i žute. Magija slika Kemala Ramujkića jeste u prigušenom tonalitetu njegovih pastoralnih nostalgija i žudnji za Jugom, u slikarskom štimungu i atmosferi njegovog pleinaira koji se kupa u sunčevom svetlu. U smenjivanju žive i prigušene svetlosti, u osvetljavanju zatamnjivanju, u materiji koja je negde zasićena, slojevita i neprobojna, a negde transparentna. Tu je vazduh živ, ispunjen bezmikrobnom, mediteranskom svetlošću i izmaglicama visoke eteričnosti. Ramujkić uspeva da smiri i priguši gorki, otrovni pelin zelene boje, ali i da joj podigne zlatni sjaj teških, letnjih popodneva negde na sredozemlju, to je nabujala oda životnoj snazi bilja koju ništa ne može zaustaviti. A molski ton na njegovoj slici daju tek senke. U živom, prisnom dijalogu sa svojom slikom, Ramujkić prenosi na platno jednu složenu unutrašnju fermentaciju. Zato svetlost kod Ramujkića isijava iz same slike i dolazi iz jednog snažnog unutamjeg izvora. Možda iz bića onog "bivšeg dečaka" koji je detinjstvo proveo u Podgorici, u čarobnom vrtu opasanom visokim kamenim zidovima.

Česterton kaže da čovek u duši ima nijansi mnogo čudnovatijih, bezbrojnijih i bezimenijih, nego Ii boja u jesenskoj šumi. Jedno takvo raskošno pikturalno obilje zasipa nas sa slika Kemala Ramujkića. Njegov alegorijski kontemplativni romantizam proishodi iz edenskih korena i mitopoetskih projekcija mediteranskog pejzaža začaranog igrom svetlosti i senki. U pitanju su platna izuzetno složenog registra svetlosti, prosveštani jednom lirsko­melanholičnom eleviranošću, daleko od racionalnih kalkulacija.

Ikonografija na slici Kemala Ramujkića svodi se na svega nekoliko elemenata: čempres, mediteranska kuća sa fasadom boje ćilibara i starog zlata, kapije, delovi antičkih hramova i citati antičkih skulptura. Svi ti nabrojani elementi kojima možemo pridodati prezrele jabuke iz Edenskog vrta, iz "setnih hemisfera" napuštenu i zapuštenu lepotu vrtova i ribe koje proleću između stubova, ostatka antičkih hramova, sve to kod Ramujkića, kako bi to rekli filozofi - fundira. Imajući uporište u onom što Mirča Elijade naziva "mit o večnom povratku" Ramujkić istražuje tu mističnu konstelaciju između mediteranskog pejzaža i tajanstvenih dubina bića koje iskušava apsolutno.

Dragan Jovanović Danilov