BUDUĆNOST PROŠLOSTI - PROŠLOST BUDUĆNOSTI

"Vreme sadašnje i vreme prošlo
Su oba možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno

Čitavo vreme je neiskupivo."

 Svaki umetnik, svojom zlehudom postojanošću, vuče, grebe, utiskuje liniju na grafikonu civilizacije. Pravi on tako svoju ličnu mandalu, "kvareći" ožutele listove statističkog almanaha nemogućih, gordih uspona i opominjućih, uzemljujućih poniranja. Ronilac bez maske, kosmonaut na dah, obeležava svoj put paučinastim nitima krhkog kristala, nitima što vreteno osmišljavaju. Jer to su niti bez kojih bi tri sudjaje bile tek smešne, zaludne starice. Višak, kao što čovek sam sebi većma jeste. A umetnost, višak li je?
" Postavimo jedno pitanje: da li bi na svetu bez umetnika bilo uopšte osećanja lepog." Pitanje je, naravno, retoričko i, upravo zato, insistira na stabilnoj interpunkciji, završava se, dakle tačkom, Gutembergovom kapljicom, koja nužni upitnik premešta u umetnika samog. Umetnik - upitnik. To je njegova kičma, stalna zapitanost ga i u padu drži uspravnim. "Ali njegov je značaj i u tome što je on posrednik izmedju Boga Univerzuma i ostalih ljudi; on ima moć izraza koji otkriva, te slepi vide, a gluvi čuju, bez njega bi hod čovečanstva naviše bio veoma, veoma spor, a možda doveden i u pitanje."
Istorija počinje pitanjem, prvom jasnom emanacijom duha, i, opirući se, u ime racionalnog funkcionalizma, upravo u tom duhu, odvodi samu sebe u pitanje. Danas ( ali i ne prvi put ), čuju se glasovi kako je umetnost nepotrebna. Navodno, umetnost mora, konačno da se suoči sa tržištem, bez ostatka da preživi ili da nestane. Umetnik SZR, koji plaća PDV. Ili je neko drugi, valjda.
Umetnik, koji je isterao prasveštenika iz sebe, a za njim šutnuo i filozofa, postao je lakoveran. Naseda na teoriju, gleda da se uklopi, žmureći. Traći život na izračunavanje kubature Pandorine kutije. I šta sada, kada glamurozne estetske doktrine sa obavezujućom snagom po stvaraoca, ishlape u nespretnom trenju sa bilbord-stvarnošću? Kakav talog senči beli papir? Život bez tajne?
Šta to prigušuje muziku zvezda koju zrači svako pravo umetničko delo? Umetnik kao maneken sadašnjosti, orao u kornjačinom oklopu na pisti prekritoj satenom, kako da uzleti? Koliko visoko, koliko duboko vidi iz trećeg reda na svečarskoj bini? Umetnik, dokle?
"Spoljnji čovek, hodač po vatri u snovima, nije u svetilištu, ne spasava meso". Dosadno je, više, biti svedok. Dosadna je mlitava prepirka izmedju zaštićenih i "nezaštićenih" svedoka. Pravi sukob je na drugoj strani. Belo usijanje beli šum! Govor novogovor! To je već stvar izbora. "Krivlji od onih koje gledamo / Samo su oni koji gledaju." Prometejev usud ogledalce na licitarskom srcu.
Tabloidna umetnost, yellow art, bespogovorno infiltrirana u aktuelnost, insistira na jakim sredstvima sadašnjosti, iscrpljujući se u toj vremenskoj dimenziji. Logična, ona ne prepoznaje tradiciju, kontinuitet, pretakanje kroz vreme. S vetrom ništavila u ledja igra na šipki u sitne sate. Zavodi. Za nju je sto godina Onog i osamdeset pet godina Ovog, nepristojna starost, opterećenje fonda. I, otkud tim starcima zubi? Pa još uramljeni osmehom?
Pitanje je gde se mi sada, ovog trenutka opkoljenog umetničkim delima, nalazimo? U paviljonu Cvijeta Zuzorić? U ULUS-u? Tačno, ali ipak, nedovoljno tačno. Da li smo zapravo "unutra, u konju", ili, pak u "kuli od slonove kosti." Jesmo li?
"U vremenu poput našeg, kada je panika prožela moralne običaje," šta je to opštečovečansko u umetnosti? Tiče li se to ikoga?
Jesenji salon 2004. odgovorio je na mnoga, i neizrečena pitanja. Reči uzmiču pred tajnom, teško je imenovati, objasniti kakva je ovo umetnost. Ipak, "zašto ne reći: Umetnost radi ljudske duše?"