UMESTO PROLOGA
Pre svih početaka, pitaću:
Da li ste ikada gledali u Sunce kada se rađa iza
horizonta? Ili kada zapada za tu istu crtu nedogleda?
Jeste li zurili, omađijani esencijalnom lepotom?
I jesu li se uzvitlali obojeni kolutovi oko vatrenog
kruga, jesu li se udvajali, utrajali, gradeći čudesnu
koronu, sazdanu od tamnog spektralnog niza? I jesu
li, neznano da li ispred vaših pomalo obnevidelih
očiju, ili iza njih, promicali mali, tamni krugovi,
ploveći preko vatrenog diska poput senki mnogobrojnih
meseca?
A jeste li te prizore ikada doživeli kraj Dunava,
velike vode sa vlastitim horizontom? I, koja beše
ogledalo Sunčevom liku? Da li ste razmišljali o
razlikama lika i odraza?
Ukoliko ste začuđeni zašto baš ova pitanja, evo
posrednog odgovora: jer i pitanja upućuju ka suštini.
Očekujem da vas je ova igra imaginacije podstakla
i inicirala da se sa više lakoće i razumevanja približite tajanstvu duhovnosti i ezoteričnom tumačenju
Jagode Živadinović, koja bogatstvo vlastitog do-
življavanja sublimira kroz obličja svojevrsnog,
kriptogramskog likovnog pisma. Razrešenje ukazuje
na Sunce u značenjskom središtu slika, Ono kao polazna
tačka i ishodište - krajnja konsekvenca svih zbivanja.
Ove su slike duhovni analogon prirodnom stanju,
gde je Sunce oduvek središte našeg dela vasione.
I bilo je i onda, kada to još nismo spoznali. Životodavni
centar oko kojeg se okreće sve, i veliko i malo.
Nosilac prokreativnih sposobnosti, Ono je u nomenklaturi
simbologije simbol nad svim simbolima,
vrhunsko upoređenje i slika, priličeći samo Bogu.
O JAGODINOJ PUTANJI
Obeležena posvetom, koja je njen predznak, predvodeći
znak, prefiks svih račvanja, svih raskršća,
štit od beskorisnih lutanja, Jagodina putanja polazi
od čvrstog htenja, a usmerena je ka određenom postignuću. Posveta značenjem sažima prethodna iskustva, a
upire prstom na buduća. Noseći neopisivi lik ljubavi
- jer ljubav je njeno istinito ime - ugnjezdila se u
obličju krsta, upisanog u ikonografsku osnovicu većine slika.
put, pred otiskivanje u značajni lični poduhvat, pred
početkom stvaranja ovog, u mnogo čemu sasvim novog
ciklusa svojih slika. Nikad dosada njen uzvik tog značenja
nije bio toliko snažan, dolazeći iz punine bića.
Ova vapajna vokacija nosi u osnovi strasno molepstvije
za blagodat osvetljavanja puta preduzetog po
vlastitom izboru. [to je ta svetlost bliža oku, srcu
i umu, utoliko je jača svrhovitost razloga za upućeni
doziv. Ojačava sve više, zajedno sa nadom da će prelaženje
nove deonice puta - koji je za Jagodu vazda bio
ujedinjenje života i stvaranja - konačno dovesti do
očekivanog, najvažnijeg uvida: do sagledavanja svog
mesta u Božijem poretku. Ili, možda ponajpre, do sagledavanja
njegovog mesta u vlastitom srcu? Nije li
to i put ka sebi? I nije li Jagodina posveta definisala
odgovore na ova pitanja?
O odgovoru koji je primila - zna samo ona. A kako
ga je utkala u svoje umetničko ostvarenje, jeste ono što
mi možemo da uočimo. Imajući u vidu i poređenje sa
njenim dosadašnjim radom, ove slike iskazuju izuzetnu
idejnu i likovnu sabranost. Kao da je unapred znala
gde, šta i kako treba da stoji, Jagoda je ovaj ciklus naslikala
u jednom dahu, u potpunoj artikulaciji svih
elemenata. Navodi na pomisao da je njena ruka bila vođena,
ili, kako to ona sama svedoči:
Kako god, tek ovaj novi niz njenih slika zrači
čudesnom snagom živog iskrenja i treperenja. Možda
zato što su mir i dinamika, odnosno kontemplativnost
i unutrašnje kretnje postigli savršen sklad,
oglašen i zvonkošću i nežnošću. I to ne samo zahvaljujuć i koloritu, čija gama varira između ta dva određenja - tonovima i polutonovima, ili transparenciji
pojedinačnih likovnih elemenata slika, već i onoj
prostornoj, koja govori o suptilnom razdvajanju više
postojećih planova, više ravni zbivanja. I u slučaju
da naše oko nije u mogućnosti da isprati komplikovanu
mrežu svih njihovih repera, omogućen mu je nesmetani
prodor ka svetlosti, postavljenoj u centar, ili
iza njega. Bila ona tačka ili polje, sve teži svetlosti
- i oko onog koji gleda, i čitav kompozicioni splet
svake pojedinačne slike. Kao da je sve i preduzeto nje
radi. Postaje jasno da je ona glavna pretpostavka, metafizički cilj i slike i slikarke.
Složenost potrage za duhovnim identitetom u
formi preispitivanja vlastitog likovnog vokabulara,
nužno su zahtevali odgovarajuće složen likovni
predložak. Umetničko i životno iskustvo, sabrani u
odnosima srpsko-vizantijske tradicije na kojoj je odrasla,
sa neposrednim, veoma dubokim unutrašnjim
doživljajem Indije, njene kulture i duhovnosti, doveli
su umetnicu do simptomatičnog iskaza u vidu mandalič kog lavirinta, upisanog u ravnokraki vizantijski
krst. Takav spoj, koji je zapravo izraz izvesnog oblika
duhovnog sinkretizma, i nije bez osnove, jer krst,
kao osnova i opseg dešavanja na slikama Jagode Živadinović,
jeste i mandala. Ipak, formulacija kompozicije
u celini više naginje istočnom likovnom rešenju.
Ponajviše tantričkom sagledavanju kosmičke
postavke, čiji se likovni izraz iskazuje oblikom nazvanim
jantra. Ta vrsta likovnog obrasca je uvek složena
od manje ili više ustaljenih kombinacija različitih,
takođe čvrsto ustaljenih elemenata, izraženih
bojom i oblikom, koji figuriraju kao simbolični
predstavnici različitih pojmova. njihovo pozicioniranje
određuje i potvrđuje željeno značenje u kontekstu
celine, određujući time i sled događanja, kojim autor
mandaličke slike, uopšteno, želi nešto da izrazi.
Ponajpre, da uputi molitvu. I simbolički predstavi
samo prisustvo Boga. Kao i krst.
Svesno se razlikujući od istočnih mandala, koje
su, nalik rastvorenom cvetu, uvek simetrične u čitavoj
postavci, Jagoda se rukovodi autohtonim osećajem
za likovno rešenje, te u svojim mandaličkim kompozicijama
narušava monotoniju simetrije, makar jednim
jedinim elementom. Vezuje se za kompozicioni princip
pravoslavnog, vizantijskog obrasca, koji je, u slučaju da predstavlja scene sa Hristom ili Bogorodicom,
izražen zamišljenim ravnokrakim trouglom, u
čije je teme postavljena glava vodeće ličnosti. Taj
trougao nije obavezno centriran na sredinu, već prema
potrebi scene biva pomeren ka
kompozicionog gabarita. Slične pomake u odnosu na
centar, jasno vidimo u nekim Jagodinim slikama, čija
simbolika oličava duhovno prisustvo Boga.
Međutim, nije kompoziciona artikulacija prizora
jedini izbor iz vizantijskog predloška, kojim Jagoda
utkiva generički materijal svoje primarne likovne
edukacije, ona je uvela i pojedinačne simbole,
slikovne i slovne. Ovakvim pristupom se ispostavljaju
njena želja i jasna namera - povezivanje dva konfesionalna
principa na osnovu sličnosti pre svega, kako
polazišta, tako i eksponencijalnih elemenata.
Možda je to najvidljivije u glavnoj formaciji, u mandali.
Iako lavirint u suštini, mandala poseduje samo
jedan pravac pružanja - sve je usmereno ka centru,
jer on jednovremeno i čuva i odašilje najvažniju poruku:
on je i ulaz i izlaz, početak i kraj.
Ovde se krug zatvara. Započeo je arhetipskim kontekstom,
u kome krst, mandala i mandaličke figure,
predstavljaju simbolično ustrojstvo potrage za svetlošću, odnosno Bogom, a završio nalaženjem sebe,
što bi prema jungijanskom načelu značilo objedinjenje
raznih aspekata vlastite ličnosti i okončavanje
procesa samoostvarenja. U takvom krugu vidim jedinstvenu
mogućnost za iščitavanje Jagodine istine, koju
je ona, za sve oči ovoga sveta obznanila svojim autentičnim slikarskim rukopisom. Kaligrafskim umećem
velikog carskog pisara.
Vesna Todorović
