Kazna i spektakl: od prognanika do operskih zvezda 17. veka
Kastracija kao društveni fenomen

Pre no što započnemo pregled ovog ujedno jezivog i kulturološki fascinantnog fenomena potrebno je postaviti ključno pitanje - koji su razlozi kastracije kroz istoriju? Zbog čega je jedan oblik unakažavanja i mučenja bio toliko prisutan u svim civilizacijama i epohama ljudske istorije?

Odgovor nije jednostavan, razlozi su mnogostruki i jasno govore o društvu koje ih je definisalo. Jedan od ključnih razloga kastracije, prisutan od najraniijh vremena pa skoro sve do današnjeg dana bio je kazna i poniženje. Iako to može zvučati paradoksalno, još od antičkog doba kastracija nije bila samo simbol društene prokaženosti, već je sa religijske, kulturološke i političke tačke gledišta postala jedna opšte priznata i prihvaćena praksa. Ovakvi fenomeni kastracije su vezani za društvene grupacije za koje je ona bila neminovni elemenat njihove funkcije i garancija društvenog položaja. Tu grupaciju su činili evnusi i kastrati. Od dvorova Kineskih careva, preko Vizantije do otomanske
imperije evnusi-kastrati su igrali ključnu ulogu i često izuzetno uticali na razvoj političkih događaja svoje epohe.
Takođe, kastrati su u mnogim religijama od Cibelinog kulta do hrišćanstva zauzimali posebno mesto i smatrani su, u zavisnosti od konteksta, verskim fanaticima, mučenicima ili svetiteljima! Posebno poglavlje u istoriji kastrata zauzimaju operski kastrati 17. i 18. veka koji su kastrirani da bi dostigli izuzetne glasovne mogućnosti koje su prirodnim razvojem glasova bile nedostižne. Razvoj opere u 17. veku će ih postaviti na pijedestal zbog kojih će postati zvezde evropske muzičke scene u vreme apsolutizma.

Ono što povezuje sve funkcije kastracije je jedan dosta mračni ali vrlo legitimni elemenat spektakularnog. Spektakl je bio sveprisutni elemenat - bilo da je bio sastavni deo same kastracije, kao što ćemo videti u slučaju kazne, ili su
njegovi subjekti bili glavni učesnici spektakla, neovisno od toga da li se spektakl odvijao na dvorovima kineskog ili vizantijskog cara ili na operskoj sceni 17. veka.

Kastracija - kazna i poniženje

Kastracija je kao vid najsurovije kazne prisutna u istoriji od Hamurabijevog zakonika preko španske inkvizicije do vrlo skorih vremena. Kastracija je bila prevashodno vezana za kažnjavanje seksualnih zločina, prvenstveno preljube i silovanja iako je Crkva koristila istu metodu u prosekuciji jeretika. Čak i danas u zakonima (San Diego County) nekih američkih država postoji kao legitimna opcija kažnjavanja, samo se na sreću više ne primenjuje u praksi. Mišel Fuko u svojoj knjizi "Nadziranje i kažnjavanje" definiše jedan od najbitnijih elemenata kažnjavanja u prošlosti - njegov javni aspekat i njegovu spektakularnost. Javna kazna i egzekucija, a kastracija nije bila izuzetak, imala je izuzetnu moć nad okupljenom publikom. U pitanju nije bio samo vizuelni intenzitet događaja koji se odigravao, već činjenica da su se kažnjenik, egzekutor i kažnjeni nalazili u istom prostoru sa publikom. Samim tim publika je postajala saučesnik, delila je odgovornost sa egzekutorom i saučestvovala u mukama i u užasu žrtve. Zato je javno izvođenje kastracije na trgovima Firence, Pekinga ili Madrida bilo ne samo
korektivne nego i edukativne prirode.

I pored velike rasprostranjenosti kastracije kao oblika kažnjavanja ona nije bila vezana samo za javno izvršenje presude. Kastracija je bila i viševekovni oblik poniženja neprijatelja posle bitke. Još u starom Egiptu kastracija pobeđenog neprijatelja je učvršćivala poziciju moći pobednika, a ujedno je i unižavala protivnika na način koji ga nije sprečavao da bude poslušan i vredan rob na
faraonskim imanjima. Ova praksa je takođe bila veoma česta u primitivnim društvima i zna se da ga i danas neka afrička plemena koriste. Ipak, bilo bi pogrešno pretpostaviti da je kastracija neprijatelja bila isključivo domen starih civilizacija i nerazvijenih društava. Dovoljno je napomenuti da su posle bitke kod Vaterloa "civlizovani" Englezi kastrirali veliki broj pobeđenih francuskih vojnika, kao i da je u Francuskoj revoluciji ona primenjivana u ime "bratstva, slobode i jednakosti"...

Kastrati i dvorski spektakl - evnusi kao savetnici i kancelari

Od svih pozicija vezanih za kastrate, pozicija evnuha ima najdužu tradiciju i prisutna je u skoro svim kulturama.
Evnuha u ulozi čuvara dvora, vladara ili harema nalazimo kako u staroj Kini tako i na dvorovima vizantijskih careva i haremima otomanskog carstva. Ali otkud ta bliska veza kastrata i najviših struktura moći? Veza je u božanskom natrprirodnom poreklu vlasti te je zato ovaj fenomen i bio najprisutniji u onim društvima koja su deifikovala svoje vladare - Kini, Vizantiji, Indiji... Kao što ćemo videti na primeru kastracije kao vrhunske žrtve božanstvu/Bogu, i ovde je kastrat-evnuh bio sagledavan kao posebno, aseksualno biće koje samim svojim postojanjem odstupa od utvrđenih normi. Osim kastrata androgenost je pripadala samo božanstvima i anđelima. Budući da je sam vladar bio individua natprirodnih kvaliteta on je neminovno trebao da bude okružen svitom ljudi koji su takođe nadilazili sferu uobičajnog i utvrđenih modela egzistencije. Takođe u pozadini ove prakse bilo je uvreženo verovanje da su evnusi, zbog samog
procesa kastracije, mnogo poslušniji i podložniji uticaju vlasti, čak i Makjaveli u svom "Vladaocu" smatra da se njima mnogo lakše upravlja i manipuliše. Kao što je bio slučaj i sa drugim kastratima, evnusi nikada nisu sami birali svoju
karijeru. To su činile njihove porodice ili tutori željni slave i moći dok su oni pored svog visokog položaja imali ipak status podanika nižeg reda.

Iako je tokom cele svoje istorije Vizantija negovala poziciju evnuha kao visokog dvoranina, u zapadnoj Evropi srednjeg veka nailazimo samo na primere kastrata u onim državama koje su imale bliskih dodira sa Vizantijom - dvor Karla Velikog u 9.
veku i Sicilija Fridriha II u 12. veku koja je podražavala vizantijski politički i kulturni model. Zato je od 16. veka evnuh u evropskoj imaginaciji bio prevashodno vezivan za ulogu čuvara harema koja je preko naglog širenja otomanskog carstva stigla u Evropu. Ipak, to je bio samo jedan aspekt njihove uloge, i to onaj koji je sa sobom nosio najmanju moć. U početku njihova pozicija je bila samo dvorskih čuvara da bi ubrzo, zbog njihove bliskosti sa najvišim vrhom vlasti, na svim dvorovima njihov uticaj porastao i prerastao u položaje kancelara, najbližih vladarevih savetnika, admirala, vojnih komandanata... Najizrazitiji je primer carske Kine gde je broj evnuha na dvoru dostizao 200 000 u 2. veku n. ere! Tradicija evnuha na kineskom dvoru je bila tako uvrežena da su se oni u velikom broju zadržali sve do drugog svetskog rata kao što je Bertoluči odlično ilustrovao u svom filmu "Poslednji kineski car" (1989).

Kastrati kao reiligiozni fanatici

Jedna od bitnih funkcija kastracije bila kultna i religiozna. U zavisnosti od datog konteksta, kastracija je bila ili način prilaganja vrhunske žrtve božanstvu ili zaloga ultimativne čistote i nevinosti. Prvi zabeleženi slučajevi vezani su za Cibelin kult, jednu od brojnih sekti prisutnih na teritoriji rimskog carstva. Pripadnici ove sekte su u trenucima verskog zanosa izvodili čin samokastracije i time prilagali konačnu žrtvu svome božanstvu. U pozadini ovog strašnog čina bila je želja da se nadiđe seksualno i da se vernici pretvore u androgena, viša bića, slična ne samo samom Cibeli nego i mnogim olimpskim božanstvima antičke mitologije kao i anđelima hrišćanskog univerzuma. Čin unakažavanja je postao čin dostizanja superiornosti.

U ovakvoj kulturnoj sferi nastaju i prvi počeci hrišćanstva tako da ne treba da nas čudi što su slične ideje bile prisutne i kod prvih sledbenika Hristovih. Iako istraživači ranog hrišćanstva često, zbog polemičke prirode ovog pitanja, izostavljaju problem kastracije ovaj oblik samožrtvovanja je imao veoma izraženu ulogu i brojne sledbenike.
Najpoznatiji je bio Origen koji je u 3. veku izvršio samokastraciju i na taj način prineo vrhunsku žrtvu, ovog puta svom jedinom, hrišćanskom, Bogu. To je bio način postizanja krajnjeg oblika akseze! Pošto je crkva kao institucija zabranjivala kastraciju kao unakaživanje tela i mučenje, sledbenici ovakvog kulta su proglašavani jereticima i bivali ekskomunicirani. Iako je bila izričito protiv, Crkva se nije libila da koristi kastraciju u cilju iskazivanja i potvrđivanja sopstvene moći. Još od ranog srednjeg veka kastracija je bila od Crkve odobreni način kažnjavanja najgorih prestupnika (od silovanja preko preljube do ubistva). Pravu funkciju ovaj oblik kazne je dobio za vreme inkvizicije kada
su nevernici, jeretici i drugi neprijatelji katoličke Crkve bivali kastrirani pa tek onda spaljivani na lomači ili podvrgavani
drugim oblicima egzekucije.

U Vizantiji su prilike bile posve drugačije. Od vremena Konstantina uloga kastrata-evnuha bila je veoma bitna na carskom dvoru te je i sama kastracija u cilju askeze postala prihvaćena društvena praksa. U 12. veku Teofilakt Ohridski (kome je brat bio evnuh) je napisao traktat u odbranu kastracije. U ovom izuzetno elokventnom i eruditskom tekstu Teofilakt tvrdi da kastrati mogu postati ne samo monasi, već i epsikopi pa čak i svetitelji i da je u njihovom slučaju askeza na mnogo višem nivou nego kod regularnih monaha! Za njega su evnusi bili simbol potpune čistote. Ovaj vizantijski pogled na evnuhe ostavio je tragova i u Rusiji gde je još u 17. veku formirana fanatična sekta zagovornika kastracije Škopaca, koji su, poput svojih istomišljenika patarena, smatrali da je kastracija jedini način dostizanja raja! Iako surovo proganjani od vremena Katarine Velike, škopci su u ruskom društvu opstali sve do 20-ih godina 20. veka kada je zabeleženo da su neki od njih zauzimali visoke položaje u Centralnom Komitetu Sovjetskog Saveza.

Kastrati na evropskoj sceni 17. i 18. veka

Pitanje operskih kastrata zauzima posebno mesto u pregledu ovog fenomena. Od početka srednjeg veka kada je sentenca Sv. Pavla da "žene treba da ćute u crkvi" pogrešno protumačena kao zabrana njihovog pevanja, manastirskim horovima su nedostajali visoki glasovi žena koji bi dali anđeosku dimenziju crkvenom pevanju. Tu ulogu su još od vremena Sv. Benedikta preuzeli falseti i ponekad kastrati koji će već od kraja 16. postati sastavni deo tako ekskluzivne institucije kao što je hor Sikstinske kapele. Posebni kvalitet glasova kastrata je bila kombinacija muških i ženskih glasovnih kvaliteta što je omogućavalo dostizanje veoma visokih registara u sprezi sa velikom snagom glasa svojstvenom muškim pevačima. /Uloge pisane za kastrate danas u operama pevaju ili žene ili kontra-tenori (Andreas Scholl, Rene Jacobs...) koji se služe specijalnim glasovnim tehinkama da bi postigli ovu jedinstvenu kombinaciju./ Iako je Crkva bila izričito protiv kastracije, kler i monasi se nisu mnogo protivili da iskoriste kvalitete njihovih glasova ako kastracija nije obavljena u okviru katoličke Crkve. U Vizantiji je, kao i po pitanju same kastracije monaha situacija bila mnogo jednostavnija - sve velike crkve od Sv. Sofije na dalje su imale svoje škole pojanja koje su vodili kastrati.

Još od vremena srednjeg veka mnoge siromašne porodice, posebno u Italiji, su videle mogućnost slave i bogaćenja u kastriranju svoje dece. Na žalost ne samo da bi deca bila unakažena nego kastracija nije neminovno garantovala
vrhunski glas. Ipak, praksa je nastavljena da bi dostigla svoj vrhunac u 17. i 18. veku. Neviđeni uspon i slava kastrata došla je sa rađanjem opere krajem 16. veka... Kada su prve arije komponovane za kastrate publika je reagovala potpunim oduševljenjem! Sada je svaki kompozitor morao da ima rolu za kastrata! Mocart piše posebne uloge za kastrate u Mida Re di Ponto, Idiomenu i u Figarovoj ženidbi... Farineli, Kafareli i ostali veliki operski kastrati su bili zvezde svoga vremena. Nije bilo scene na kojoj oni nisu nastupali, njihovi honorari su bili kraljevski, dok je Farineli dostigao do tad neviđeni položaj dvorskog pevača Filipa V Španskog... Slava operskih kastrata je bila tolika da je čak uticala i na savremenu politiku - zna se da je Tridesetogodišnji rat prekinut da bi kraljica Kristina od Švedske mogla da sluša slavnog Baldezara Ferija na poljskom dvoru gde je u to vreme nastupao. Često su imali i veoma uspešne karijere učitelja i kompozitora, ali po cenu poniženja koja su trpeli u privatom životu. I pored sve slave i bogatstva oni su i dalje bili
stigmatizovani elemenat društva.

Jelena Todorović
London, jul 2006.