ZORAN  JOVANOVIĆ  DOBROTIN

Rođen je 1942. godine u Dobrotinu. Srednju umetničku školu završio je 1964. godine u Nišu. Akademiju za primenjenu umetnost završio je 1970. godine u Beogradu, a postdiplomske studije 1972. godine, takođe u Beogradu. Član je ULUS-a od 1970. godine. Redovni je profesor na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini ( sada u Zvečanu ).
Učesnik je mnogobrojnih likovnih kolonija, simpozijuma i kongresa u zemlji i inostranstvu. Izlagao je na više od 300 kolektivnih izložbi, a samostalno je izlagao 28 puta (izložbe slika, crteža i grafika). Za svoj rad je dobio 30  najznačajnijih nagrada. Dela mu se nalaze u muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama kod nas i u svetu. Takođe je boravio na studijskim putovanjima i usavršavanju u Francuskoj-Parizu, Engleskoj- Londonu, Švajcarskoj- Cirihu, Italiji i Grčkoj.   

Telefon: +381 11 100691
+381 63 8908267

E-mail: dobrotin@eunet.yu

ZORAN JOVANOVIĆ DOBROTIN

In medias res. Slikar Zoran Jovanović Dobrotin je likovni hedonist. Veliki je znalac likovnog jezika i uživa u njemu, toliko da  je  postao osnovna tema njegovog iskazivanja, istovremeno i  sredstvo kojim se izražava.Autor se podjednako  nomadski kreće kroz motive,  kao i jezičke pristupe kojima ih obrađuje. Glavni kvalitet za koji se  zalaže jeste ostvarivanje otvorenosti  za različita iščitavanja likovnih konstituenata. Njemu je motiv tek povod za ozbiljnu igru oblicima, bojama, fakturom i teksturom sve dok  postoje  resursi  čulnih i mentalnih  zadovoljstava. Takav koncept  blizak je modernističkom pesništvu s polovine 20 veka u kome je začeta kasnije priznata i opšteprihvaćena teorija  otvorenosti  umetničkog  dela. Dobrotin istrajava na uverenju o izlišnosti ilustrativne  narativnosti budući da sama pikturalnost ima  dovoljno potencijala  za veliku slikarsku priču.  Stoga,  ovaj slikar i ne pokušava da uvede slikarstvo u potčinjenu poziciju  za iskazivanja pridodatih ideja i onih  zahteva i  poruka koje ne dolaze iz strukture samog medija. Dobrotin se kroz likovni jezik slobodno kreće i uzima iz njega ono što mu trenutno odgovara  kao iz otvorene knjige istorije umetnosti,   ali to ne znači da  ne poseduje vlastiti plastički sklop po kome  se prepoznaje autentičnost njegovog slikarskog rukopisa.  Svestan je zahtevnosti   parabole  pozicija biti svačiji, a ostati svoj.
Zoran Jovanović Dobrotin samosvojan je u smislu plastičkog jezika ne toliko po pojedinačnim elementima koje možemo videti i  na drugim mestima i u tuđim poetikama,  već po njihovim jedinstvenim spojevima i uzglobljavanjima u čvrste semantičke celine koje šifruju nepatvoreno i poetično stanje svesti.
Njegovo slikarstvo nije opterećeno umišljenošću, ne pretenduje da promeni svet ili  iskaže neponovljivost vlastitog bivstvovanja, niti da istakne sopstveni  društveni značaj, ili recentnost. Dovoljno je što, takvo kakvo jeste, postoji. 
Izložba Zorana Jovanovića Dobrotina u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić potvrda je teze da se likovnim jezikom  može dosegnuti sentiment.
Umetnička praksa ovog umetnika  vremenski korespondira sa zbivanjima na likovnoj sceni u proteklih dvadeset godina,  a geneza te prakse bi mogla da se istraži kroz suprostavljanje pojmova uklapanja i osamljivanja.  Dobrotin radi u ciklusima koji se postepeno formiraju . Svaki novi ciklus je prirodno produžavanje prethodnog. Jedan ciklus je uslovljen drugim.  Umetnik nam ne nudi  istinu o suštinskim upitima  i njihovim  rešenjima, već nas usmerava ka   intelektualnim, moralnim i emocionalnim provokacijama.  Motiv je  od sporednog značaja jer   autoru  služi kao polazište za ispitivanje i rešavanje prevashodno pikturalnih problema. Zapravo,  svojim simboličkim značenjem, svojstvima mere ,kao i  višestrukim rezonansama,  slikarstvo ovog umetnika priklanja se vidovima  umetnosti asocijativne apstrakcije.  Nastavljajući  tradiciju uspostavljenu od strane generacije slikara kojoj pripada, Zoran Jovanović Dobrotin prihvatia  ikoniku i likovnu metodologiju apstrakcije  kako bi adekvatnije interpretirao prizore unutrašnje stvarnosti.
Jovanovićeve nove slike shvatamo kao alegorijske znakove  civilizacije u čijim se okvirima odvija naša  sudbina.
Neutralnost pozadine podstiče  pojačanu oštrinu linearnih zapisa koji u kadru slike potenciraju   monumentalnost i ekspresivnost  kompozicije.
Zoran Jovanović Dobrotin pripada krugu istaknutih  pedagoga koji deluju na akademiji u Prištini, a  kroz slikarski životopis lucidnosću mimikrijski skrivenih asocijacija izražava  sugestivnu priču lične poetike.  
Umetničkom vizijom, strukturom i  i značenjem plastičkih elemenata, stilskom upečatljivošću i duhovnim zračenjem, u savremenoj srpskoj likovnoj  umetnosti stekao je status  osobenog umetnika . Njegov izraz objedinjuje mnoga  iskustva savremene umetnosti  i on ih posredstvom svoje mašte spaja u originalne i izrazite celine. Njegovo delo karakteriše prisustvo  prepoznatljive forme ali one su pretopljene u celinu osobenog  znaka sa dominantnim  nadrealnim svojstvima.
Prostor i događaj su dva osnovna elementa njegovog izraza.
Prostor je opšte polazište , čas shvaćen u smislu nekog apstraktnog predela sa podeljenim opštim zonama i površinama poput neba i zemlje. U takav prostor Dobrotin smešta prizor satkan od kretanja,  klijanja, vrenja, opšteg jedinstva organskog i geometrijskog, magičnog i verbalno neizrecivog. Slika je shvaćena kao prostor za slikarsku konkretnost, ali  istovremeno kao poziv za snoviđenje.
Ona je  trag svakodnevnog  umetnikovog života, a  takvo  se slikarstvo teško može predviđati .Umetnik  beleži svoja dnevna osećanja,  ali i  sećanja i slutnje. Slike se menjaju shodno  menama u samom umetniku i dobre su onda kada je njemu dobro. Zato su  lične i na  simboličan način provociraju  osobitost  drugog . Dobrotin veruje u interaktivnost svetova. Ovakvo shvatanje proširuje uvraženo mišljenje o slici , ali i uverenje  da usvojena  uloga  moderne umetnosti nije izbledela. Dok radi,  umetnik je uvučen u međusobne odnose prizora, motiva,  znaka i materijala. .
Novi radovi Zorana Jovanovića Dobrotina pokazuju svet oslobođenog i otvorenog crteža. Ponavljanje linija nije mehaničko,a boja aktivno učestvuje u površini slike. Svi likovni znakovi pokazuju oblikovni karakter svojom upletenošću u prostor, a svojom suštinom kao da su  izvedeni  iz misli Pola Valerija da je pokretač jezika temelj izraza. Tačke, crte, simboli, u plošnom  prostoru  prave sliku koja u konkretnom slučaju demonstrira obrazac organizovane celine.
Još pre  dvadeset godina,  Jovanović se javlja kao slikar aktivizma, naglašene ekspresije, automatizma, težeći  da u sebi i na platnu pomiri slobodne likovne igre  sa ozbiljnim  zakonomernostima egzistencije ljudskog bića. Dobrotin u novim radovima na neobičan način sinhronizuje  senzibilitet koji u slikarstvu   traži žestinu, emociju, subjektivno iskustvo, a  nudi sintagmu o nesalomljivoj volji za slikarstvom koje nije  pitanje medija, već pitanje  čovekovog stvaralačkog akta, njegovog opstanka i njegove istorije.