I kad se igram igram se vatrom
Dušan Matić

Biljana Willimon je originalna ličnost, rafinirana umjetnica nemirnog senzibiliteta. Multimedijalna čarobnica. Darovita u svemu što čini. Maštovita u svemu čega se dotakne. Inventivna i u mišljenju i u delanju. Sledi sebe samu. Nema uzora. Nisu joj potrebni.
Prepoznatljiva je po svojim umetničkim otkrićima i uvek novim kreativnim pristupima, neočekivanim formama izražavanja. Bez prestanka je u nadigravanju sa lukavstvima sudbine i iskušenjima vremena sunovrata i banalnosti. Uvek nadmoćna, odlučna da ne izneveri sebe, ona svojom umetnošću gradi samosvojnu estetiku, poetiku individualne razlike. Njena otkrića imaju pokrića u njenim idejama, u njenim nadahnutim zamislima i uverljivim realizacijama. ona obznanjuje svoje delo iz trenutka sopstvenog trajanja, iz svoje sadašnjosti, iz aktivnog doživljaja pobrkanog sveta. To je odbrana od trivijalnog postojanja i lažnog izmozgavanja. Ne pristajući na istorijske strahote, ludosti i zlo, ona gradi svoje umetničke bedeme i kultiviše vlastite snage da bi se preoblikovala u samu suprotnost svetu ravnodušnih bezumnika. Nije mogla da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo, a dogodila su se čuda nevidjena. Zato nije ni pristala na slikarstvo nalickane samodovoljnosti i stereotipnog ramotvorstva. Nije pristala na nihilizam pamćenja. Daleko je od nonšalancije bufonerije i od patetike tragičnog. Neprestano Willimon ima ideju koja je vodila silovito da ne bi izneverila pobunjenu savest i smer svoje intuicije. Ta ideja bila je prisutna, na početku, kad se prolazilo kroz crveno i kad se, na kraju, u apsurdnoj destrukciji stiglo do slogana - zbogom pameti. Sve je to Biljana Willimon oblikovala kao vid nepristajanja na okrutnosti koje poništavaju čovekovo dostojanstvo i vrednosti postojanja. Hirovita kao sama stvarnost, umetnica nije gušila svoj temperament, niti je dozvolila da podlegne bilo čijim i bilo kakvim uticajima. A od toga je mnogo važnije da u njenim slikama ništa nije proizvoljno, ništa neukroćeno. Umetnica neumorno traži ono više, ono što bi neposredno sledilo rastuću napetost nemirne umetničke individualnosti. Ona se stalno oglašava sa ambicijom da označi i svoju percepciju stvarnosti onako kakva je ona bila u njenom doživljaju, u njenoj stvaralačkoj topologiji. Ne teži potpunom otkrovenju koliko začudnosti. Tu nema površnog razdraživanja. Ona hoće da bude ne puki posmatrač već svedok smutnih vremena. U njoj su prisutni ožiljci vremena.
Umetnica neće da izbriše svoje emocije i svoj doživljaj i ljudskih činova i ljudskog ludila, ludila bez granica. Autorka je, kao autonomna umetnička ličnost, svaki put svoje preokupacije oblikovala čedno i iskreno, kako to čine deca u kojima neponovljivo pulsira homo ludens. Ona je, u stvari, homo ludens. U radosti slobodnog stvaranja ove slikarke igra je neprestani podsticaj njenoj kreativnoj delotvornosti. U likovnom stvaralaštvu Biljane Willimon, igra nije nikad nadjena, jar se ona neprekidno otkriva. Ona pomaže umetnici da se približi svojim najboljim kreativnim mogućnostima i svojim obdarenostima. Njoj je poznato da igra, kao dinamičan fenomen, ne može ostati u utopijskim pretpostavkama, u vremenu što će nekad biti i što će negdje biti. Kao živa neposrednost, ona se u ovom stvaralaštvu dešava sada i ovde. Osvojeni i dovršeni svet igre zapravo je njena negacija. Autorka je znala da tamo gde se ne igra svoja igra, tamo gde su odlučujući pritisci igrolomnika, može se i očekivati ne samo obesmišljavanje već i razaranje njenog sveta. U takvoj igri, stvaralac se udaljava od sebe samog jer je na putu da izgubi neprestani podsticaj subjektivnosti i delotvornosti, da oskrnavi i svoju induvidualnost i svoj identitet. Za Šilera čovek se igra sa lepotom - i samo sa lepotom treba da se igra jer čovek se igra samo onda ked je u punom značenju čovek; a on je samo onda čovek kad se igra. Ovakvo stanovište oživotvoreno je celokupnim aktivizmom Biljane Willimon, a naročito u njenoj umetnosti, koju je ona prihvatila kao najslobodniji vid bivstvovanja. Zato je i pitanje igre istovremeno pitanje slobode. Stoga su za nju granice igre istovremeno i granice slobode njenog stvaranja.
U projektu, koji je autorka nazvala L(j)udi, u stvari, obeležavaju se nova igrotvorstva koja su više upućena umu nego očima. Izgleda da se radi o pobudjivanju i budjenju usnule svesti. Ponovo se uveravamo da umetnicu nije interesovalo ni sticanje slave ni novca. Ona zna da umetnost egzistira na margini, na sporednom koloseku. Otuda i nastoji da je tako i prezentira, da pokaže da je nisko pala. Zato je njena prezentacija grafički izraz njenog žalosnog položaja. Na kraju da ne zaboravim da kažem da je svojevremeno Pol Valeri govorio da je neophodno izvinjavati se zbog toga što smo se usudjivali govoriti o slikarstvu. Ovo sam morao da pomenem utoliko pre što sam svestan da je bilo koja refleksija o umetnosti Biljane Willimon možda krivotvorenje njenih složenih, tajnovitih i nekonvencijalnih zamisli.

Ratko Božović