Kada se opus Dušice
Pejić posmatra pogledom slikarskog analiticara reklo bi se da on
reprezentuje onu poetsku liniju koja je inače veoma retka pojava
u domaćem slikarstvu – apstraktni diskurs zacet negde na pocetku
prošlog veka u ne baš najjasnijoj jezickoj artikulaciji,
nastavljen tokom šezdesetih godina enformelnom fazom a zatim
praktikovan tek u delima pojedinih umetnika da bi, eto, u njenom
delu, nastavio jednu od najznacajnijih revolucija u umetnosti –pretvaranje
slike prozora u sliku objekat.
U takvoj situaciji Dušica Pejić, cije je delo koliko usamljeno
toliko i posebno, vodi veliku borbu da afirmiše <čisto>
slikarstvo kako bi njegov jezik sacuvala od spoljnih uticaja, raznih
šumova i vibracija koje stalno napadaju i podrivaju njegov
bazični sistem. U svojoj borbi ona se čak lišava hromatskih
efekata, vizuelnih atrakcija koje proizvodi kolorističko bogatstvo
kako bi doživljaj redukovala unutar jednog ograničenog spektra.
Što bi značilo i to da svodjenjem palete na izbor tonova crno-sivo-plavo-bele
game, eliminiše proizvoljnosti eruptivnih emocija koje proizilaze
iz gestualnog kolorizma koji su koristili apstraktni slikari kao
što su Pierre Soulages, William De Koonig, Georges Mathieu,Antonio
Saura (Pjer Sulaž, Džordž Metju, Viljem de Kunig,
Antonio Saura). No to ne znači da gest ne postoji. Naprotiv, snažan
potez kao osnovna jezička sintagma njenog slikarstva jeste sklop
oko koga se odvija slikarska radnja. Njime se postiže turbulentna
situacija u samom središtu koja se zatim širi prema rubovima
slike gde se smiruje u monohromnim strukturama veoma bogatog estetskog
potencijala. Na kontrastu preparirane monohromije i snažnog
gesta koji iz nje izvira (ili se na njoj odvija) zasniva se strategija
njenog slikarstva. Kada ovaj diskretni, uravnoteženi ali i
veoma snažni hromatski konstrukt dodatno dramatizuje crvenim
potezom sa utiskom agresivnog klina u telu slike onda ona takvom
odlukom čini svesni prestup kako bi potencirala princip <dinamicne
ravnoteže> koja nema sličnih uzora u bližem okruženju.
Ako bi neko stoga postavio pitanje šta je subjekt ovog slikarstva
i kakav je njegov konteskt bez i malo oklevanja možemo reći
- sam umetnik sa svojim estetskim, mentalnim, emotivnim i fizickim
svojstvima je subjekt i kontekstovog slikarstva. Ili, još uže,
sve ono što je vidljivo na slici u isto vreme je i subjekt
slike.
No, to ne znaci da u jednom raširenijem pogledu, ako se vratimo
na tezu sa pocetka ovog teksta, ova izložba ne artikuliše
poziciju apstraktnog slikarstva na savremenoj domaćoj sceni sa namerom
da kontekstualizuje vrednost <centra> sa namerom da se rehabilituju
sve one vrednosti visoke moderne koje su u talasima rata, tranzicije,
agresivnog i vulgarnog tradicionalizma, kontroverznog postmodernizma
i cesto ne kriticki korišcenih postupaka avangardizma nestali
ili bili potisnuti sa scene. Ova pozicija u isto vreme ima i estetsku
i etičku vrednost s obzirom da je ovakva umetnost u svojoj usamljenoj
težnji za stabilnim vrednostima izložena vetrometini proizvoljnosti
koja danas vlada na aktuelnoj sceni.
SlavkoTimotijević
Dušica Pejić, 1976
2004. Diplomirala na AU u Novom Sadu, na slikarskom odseku, u klasi
prof. Milana Blanuše.
2007. Završila specijalisticke studije na FLU u Beogradu, na
slikarskom odseku, u klasi prof. Gordana Nikolića.
2005. Clan ULUS-a.
Samostalne izložbe
2003. Galerija 'DA' Novi
Sad
2005. Galerija '73 Beograd
2006. SKC, intervencija u prostoru - Dušica Pejić i prof. Vladeta
Jerotić Beograd
2008. ARCO ART Majami SAD
+381 64 295 29 96
pejicdusica@yahoo.com
